Dom Maradoninog omiljenog kluba delo je ovdašnjeg čoveka
Dok je sveta i veka pamtiće se da je fudbalski bog bio iz Argentine. Sećanje na Dijega Maradonu čuvaće se i kroz „Bombonjeru“. Dom njemu omiljene Boke juniors, a nacrtan perom ovdašnjeg čoveka. Srpskog zeta!
AP/Alessandra Tarantino
Viktor Sulčič, Slovenac rođen krajem prošloga veka u okolini Trsta, zajedno s dvojicom kolega projektovao je fudbalski stadion danas (i u budućnosti, verovatno) ogromne popularnosti. Taj italijanski đak je odmah posle studija arhitekture u Firenci i Bolonji, 1924. godine, emigrirao u Buenos Ajres. Bio je oženjen s Anom Kiselički, nastavnicom klavira rodom iz Vranjeva kod Novog Bečeja, u kojem smo pronašli njenog potomka Milorada Kiseličkog.
- Sećam se babe Ančice, tako sam je zvao. Ona je sestra mog dede - priča za „Alo!“ 80-godišnji Mimika, kako Novobečejci zovu svog poznatog sugrađanina.
Babu iz Argentine pamti, veli nam, po poklonima.
- Posle rata, pedesetih godina, prvi put je došla u posetu. Za nas decu bio je to događaj, stigla baba iz Amerike. Donela nam je čokolade, prve u našim životima, razne druge poklone, pa loptu... Gumenu loptu. E, to je bio pojam, imati takvu u vreme kad se igralo krpenjačama. Nažalost, probušili smo je na livadi, o bagrem. Kako smo plakali...
Ovaj nekadašnji vaterpolista simpatije u fudbalu je gajio, kaže, prema Argentini.
- Zbog babe Ančice, naravno. Žao mi je što veze s njom kasnije nisu održavane. Valjda je razdaljina učinila svoje - kaže Milorad Kiselički za "Alo".
Ime stadiona zbog kutije čokolade
Na poklon za rođendan Sulčič je dobio kutiju čokolade, koju je nosio na sastanke sa saradnicima na projektu. Otud takav izgled doma Boke juniors (kutija čokolade - na španskom bombonjera), kaže jedan od mitova. Stadion završen 1940. menjao je ime (nekad „Dr Kamilo Sičero“, danas „Alberto Armando“, obojica bivši predsednici kluba), ali je ipak najpoznatiji kao „Bombonjera“.