BELI PELE bez zlatne krune (3)

Zoran Moka Slavnić ovako je pokušao da približi današnjoj Srbiji ondašnju popularnost Dragoslava Šekularca, koji je kao najjači magnet privlačio ljude ne samo na stadione nego svuda gde bi se pojavio. Košarkaški as je ispričao to o prijatelju nedavno, posle njegove smrti (5. januar 2019), zaključujući da „tek sad kad je Šeki umro verujem da veliki umiru, inače nisam verovao“.

Slavu van granica Jugoslavije, daleko od otadžbine, Šeki je zavredeo tamo gde je fudbal i dan-danas ljubav, strast, božanstvo - u Južnoj Americi. Baš tamo je nekadašnji Donkin Bucko i dečačić koji je dvaput vraćan iz Zvezde jer „nije mogao da šutne gumenjaču, a kamoli fudbalsku loptu“ (!?), predriblao sve(t) i uleteo među najsjajnije zvezde.
Uprkos tome što je, po sopstvenom sudu, utakmice života odigrao (u Zvezdinom dresu) na turniru u Santjagu 1961, bacajući u senku asove poput Garinče, Amarilda, Alberta, Dragoslav Šekularac je zadivio planetu sledeće godine u istoj državi (Čile) na Sedmom svetskom prvenstvu. Dok je fudbala na „trećem kamenu od Sunca“, pamtiće se ocena 11 (maksimum je tada, a i sada, desetka) za igru, i to na utakmici na najznačajnijem takmičenju.

Špalir pobeđenih

Jugoslavija je posle startnog poraza od Sovjetskog Saveza (0:2), pobedila Urugvaj s 3:1 golovima Skoblara, Galića i Jerkovića, ali je u očima izveštača na stadionu u Ariki titrao samo jedan junak - Šekularac. Da novinar uglednog „Frans fudbala“ nije preterao dodeljujući mu riplijevsku ocenu, pokazala je i reakcija suparničkih igrača. Takođe za rubriku „Verovali ili ne“.
„Reprezentativci Urugvaja su napravili špalir, kroz koji sam, praćen njihovim aplaudiranjem, otišao u svlačionicu. To se ne zaboravlja“, reči su kralja driblinga zabeležene u knjizi „Ja, Šeki“ autora Jova Vukovića.
U odsustvu Pelea (povredio se na drugom meču i nije više igrao), svetski fudbal je, dakle, dobio „belu perlu“. Pandan Crnoj Perli, kako su zvali fantastičnog Brazilca. Jugoslavija je potom zgazila i Kolumbiju - 5:0 (opet bez gola Šekularca), pa savladala SR Nemačku 1:0 (i opet) u četvrtfinalu i stala.
„A trebalo je da osvojimo titulu! Bili smo dvaput bolji od Čehoslovačke, koja nas je pobedila u polufinalu“, jadao se Šeki.

„Zlatna lopta“ - da, ipak ne

Porazu je kumovala i afera, bez koje se nije moglo na skoro svakom sledećem šampionatu. Pošto su premašili nadanja nacije plasmanom među četiri najbolje na svetu, reprezentativci su očekivali premije za odlučujuće mečeve. Međutim, kao odgovor su dobili poruku druga Tita, koji je održao čuveni govor u Splitu: „Kakve pare, valjda igraju iz patriotizma”, odmah potom i strah rukovodstva državnog tima da se suprotstavi vrhovnom vođi.
Jugoslavija je izgubila i od domaćina (0:1) i završila na četvrtom mestu, ali za fudbalske stručnjake Šeki je bio na prvom među polutkama. On sam je samo u brazilskom desnom krilu Garinči video boljeg od sebe na čileanskim terenima. Međutim, uprkos svim hvalospevima, pa i zasluženom mestu u idealnom timu SP, Dragoslav Šekularac nije ovenčan „Zlatnom loptom“, koja se tada dodeljivala samo fudbalerima iz Evrope. A trebalo je. Maltene je tako i bilo odlučeno u „Frans fudbalu“, koji dodeljuje prestižno priznanje. Ipak, među besmrtne je ušao Čeh Masopust, a ne „beli Pele“.
Šekijeva slava je ostala pomračena zbog potonjeg kobnog jesenjeg niškog popodneva. Neobuzdani temperament mu je doneo, svedočio je kasnije, najtužniji trenutak u karijeri, a oduzeo, eto, najsjajniji - „Zlatnu loptu“ za 1962. godinu.

Olimpijsko i evropsko srebro

Mondijal 1962. bio je vrhunac reprezentativne karijere Dragoslava Šekularca, koja je počela 30. septembra 1956. protiv Čehoslovačke u Beogradu. Ubrzo posle debija za A tim igrao je na Olimpijskim igrama u Melburnu, gde je Jugoslavija uzela srebro. Medalju istog sjaja Šeki je s „plavima“ osvojio 1960. na prvom Kupu nacija (preteči EP) u Parizu. Dve godine ranije, u Švedskoj, odigrao je svoje prvo svetsko prvenstvo.

„Tada se igralo manje za reprezentaciju, pa sam se, uz svoje kazne, zaustavio na 41 utakmici“, rekao je Šeki, žaleći što nije stigao do 50, u ondašnje vreme velikog jubileja.
Oprostio se od nacionalnog dresa 1. juna 1966. na prijateljskom susretu s Bugarskom u Beogradu.

REKLI SU O ŠEKIJU

PELE, NAJBOLJI FUDBALER SVIH VREMENA:

Mogao je da igra za Brazil

- Šekularac je jedan od retkih evropskih fudbalera koji bi mogao da igra za reprezentaciju Brazila. Pitao sam ga jednom da li su mu koreni slučajno brazilski. Bio je jedan od najbrže mislećih fudbalera.

DUŠAN MARAVIĆ, BIVŠI IGRAČ ZVEZDE

Popularan kao Đoković danas

- Neretko nisam mogao da verujem očima šta izvodi na terenu. Francuzi su ga posle finala turnira 1961. protiv Santosa dizali u nebesa. Njegova popularnost mogla bi da se meri s Đokovićevom u današnje vreme.