NOVA STRANICA Fudbaler kome su skandirali ĐORĐE SERB gura loptu u drugi plan i sad PEČE RAKIJU!

Mada u svojim voćnjacima ima 1.500 stabala šljive, 350 kajsije i 200 višnje, koje prodaje kao izvozno voće, ali i peče rakiju, Milan Đorđević (36), Šumadinac iz Velike Krsne kod Mladenovca, nije opijen omiljenim srpskim pićem, već i dalje fudbalom, koji mu je, kako kaže, omogućio da od zarade uloži u posao koji je već u dobroj meri razvio njegov otac Živomir, a on ga proširio i unapredio.

Klinac koji je prve fudbalske korake napravio u Zmaju iz svog sela, pa nastupao za mlađe kategorije Karađorđa iz Topole i Radničkog iz Kragujevca i stigao i do naše Superlige, iza sebe ima karijeru, koju privodi kraju, koja mu je donela uživanje u sportskim izazovima, ali i sigurnost za dane kada prestane da trči za loptom.

U nedavno završenoj sezoni Đorđević je igrao za sada već bivšeg podunavsko-šumadijskog zonaša Grizli iz Saranova i smatra da će još jednu sezonu odigrati, najverovatnije u istom rangu, a potom sledi potpuno posvećenje voću za koju je njegova Velika Krsna idealno podneblje, ali i, verovatno, radu s mladim talentima u svom kraju.

Dug je niz klubova čije je dresove nosio Đorđević. Igrao je za Slogu iz Kraljeva, Novi Pazar, kao omladinac je stigao do prvog tima superligaša Sartida iz Smedereva, sa beogradskim BASK je ušao u Superligu. Igrao je i za OFK Beograd, Dinamo iz Pančeva, Sevojno iz Užica, Mladi radnik iz Požarevca, ali i za manje poznate klubove kao što su Selevac i Kovačevac.

Od trenera, s radošću se seća Ljubiše Stamenkovća Piskavca, od uspeha, kada je u jednoj godini sa Mladenovcem ušao u Drugu, a sa BASK u Superligu. Bez obzira što je na domaćoj sceni, čini se, najviše pružio u Sartidu, krunu njegove karijere predstavlja šest godina fudbalske pečalbe u Albaniji.

- Najviše sam napredovao u Sartidu, najviše naučio o fudbalu, ali spletom okolnosti nisam tamo ostao niti otišao u francuski Sošo, iako je postojala mogućnost - priseća se novopečeni voćar.

- Spletom okolnosti, 2012. godine sam se uputio u Albaniju, gde sam igrao za drugoligaša Beslidiju iz Lješa, na jadranskoj obali. Imao sam i dva kratkotrajna izleta u prvoligaše Lušnju i Škumbini, ali je Lješ bio moje centralno odredište. Cenili su moju igru i odnos prema klubu, bio sam zamenik kapitena i kapiten, postizao sam odlučujuće i vrlo efektne golove posle kojih su mi skandirali „Đorđe Serb, Đorđe Serb“. Prvi sam stranac koji je odigrao 100 utakmica za ovaj klub i dres s tim brojem je na počasnom mestu u mojoj sportskoj sobi - sa radošću pominje svoju epizodu u zemlji o kojoj često imamo predrasuda.

A na našim fudbalskim terenima, ili preciznije u Mladenovcu, nosi ne baš tako privlačan nadimak Zmija jer se između protivničkih igrača kao još klinac migoljio kao zmijče.

Veze sa svojim klubom iz Lješa nije prekinuo, čuje se stalno s prijateljima, ali ni sa gradom u kojem je kupio stan, koji izdaje u letnjoj sezoni, a valjda će doći vreme kada će i on moći više da ga koristi s porodicom.

Sada je voćarstvo u prvom planu - 2.950 stabala na 2,5 hektara. Supruga Jovana i majka Slavica rade, ćerke Mia (11) i Ana (5) su još male, pa o plantaži brinu otac i on. Završili su berbu višanja, kajsija je pri kraju, a u toku je berba šljiva. Gaje čačanske sorte, koje su konzumne i idu za izvoz u Rusiju i Poljsku. Za vreme naše posete njegovom domu, Milan se upravo dogovarao o transportu voća u hladnjače u Udovicama kod Smedereva i Brestovik kod Grocke.

- Posao je zahtevan, ulaganja su velika, cene skaču, i to onih proizvoda koje mi koristimo, a naših padaju, ali trud mora da se isplati, zato ne odustajemo. Posadiću i trešnju, mušmulu, lešnik i jagode, ali to za porodične potrebe, ne za tržište - kaže Milan.

Ne odustaje od posla u koji su otac i on mnogo uložili, a i njihov je zavičaj sav u znaku šljive. Ipak, opet će odabrati ekipu u kojoj se manje trenira, jer mora da radi na imanju, a uskoro sledi i kraj fudbala, jer mora da se preusmeri na voće, koje mu, pored fudbala, život znači.