SUMNJIVE SMRTI Najmisteriozniji pad putničkog italijanskog aviona! (VIDEO)

Redovan let italijanskog putničkog aviona McDonnell Douglas DC-9-15 na liniji Bolonja-Palermo završio se eksplozijom u vazduhu 27. juna 1980. godine. Pad u kom su poginuli svi članovi posade i putnici (ukupno njih 81) dovelo je do pokretanjа najduže i najmisterioznije istrage italijanskoj istoriji.

Tog 27. juna 1980. godine avion kompanije Itavia, sa oznakom Flight 870, serijskog broja CN45724/22 i registracije I-TIGI, nije poleteo na vreme, nego sa dva sata zakašnjenja. U 18h avion je trebalo da poleti sa aerodroma Đulijemo Markoni u Bolonji, a sleti na međunarodni aerodrom u Palermu, na Siciliji.

Pilot, kapetan Domenik Gatija i kopilot Enco Fontana, konačno su poleteli. U 20:58 časova njih dvojica obavestili su kontrolu leta u Rimu da let protiče uobičajeno. Ispostaviće se da je to bilo njihovo poslednje javljanje.

U 21:04 kontrolori tornja u Palermu primetili su nešto čudno. Letelica DC-9-15 serijskog broja CN45724/22 počela je da gubi visinu. "Započinjete li sa spuštanjem?", glasilo je pitanje koje su postavili posadi, međutim, nisu dobili odgovor. Kada se u očekivano vreme sletanja - 21:13h - avion nije pojavio u Palermu, podignuta je uzbuna.

Za civilni saobraćaj ovaj let je označen sa IH 870, u vojnoj službi praćenja vazdušnog saobraćaja, označen je sa AJ 421.

Potraga

Zbog sumnje da se letelica srušila alarmirane su italijanske vazduhoplovne snage koje su započele pretrahu područja. Dva italijanska dežurna lovca F-104 upućena su u 21 časova iz Vazduhoplovne baze Groseto da provere poslednju poznatu lokaciju pre incidenta, ali su se posle izvesnog vremena vratili u bazu, jer se vreme pogoršalo.

U 21:25 časova donosi se odluka da je za kontrolu spasavanja iz vazduha odgovorna "Martina Franka" čiji direktor usmerava istraživačke operacije, piše za Kurir.rs A. Mlakar. Helikopter Sikorski HH-3F iz 15ºStormo u Ćiampino, tada se usmerava lokaciju pada. Pretpostavljalo se da je avion pao iznad Tirenskog mora, nedaleko od ostrva Ustica, oko 130 km (70 nautičkih milja; 80 milja) jugozapadno od Napulja, odnosno oko 140 km (90 miles) severno od Palerma.

U 21:55 časova zvanično se proglašava da je avion pao, a prvi helikopter HH-3F počinje sa pretragom područja za koje se smatralo da je mesto pada. Tokom noći još nekoliko helikoptera, aviona i brodova uključeno je u potragu.

U ranim jutarnjim časovima 28. juna 1980. godine, nekoliko desetina milja severno od Ustica, snopovi snažnih reflektora helikoptera za spasavanje osvetili su masnu mrlju. Na mesto gde je otkrivena mrlja pristiže i  Brege Atlantik koji otkriva delove aviona i prva beživotna tela u vodi. Potvrđeno je - avion je pao na području području Tirenskog mora, gde je dubina veća od tri hiljade metara.

Službeno vreme pada leta IH 870 bilo je 18:59:45 - kada je prestao sa radom transponder na avionu.

Neobični ostaci i još jedan pad aviona

Tokom istrage, među pronađenim ostacima aviona, nađeni su tragovi vojnog eksploziva TNT i "heksogena" koji se često upotrebljavaju u punjenjima bombi, ali i u bojevim glavama raketa vazduh-vazduh. Ta činjenica kod istražitelja budi sumnju da samo tehnički kvar DC-9 nije mogao biti jedini razlog eksplozije aviona.

Ono što je dodatno zbunilo istražitelje bili su i ostaci koji nisu pripadali avionu DC-9. Svega dvadeset dana od početka istrage, na području pada otkriveni su i ostaci libijskog MiG-23. Libija je odmah potvrdila gubitak svog lovca MiG-23 i predložila zajedničku istragu. Da li je možda došlo do sudara?

Službeni zaključak zajedničke vojne komisije je precizirao da gubitak libijskog aviona Mig-23, nije bio povezan sa padom italijanskog DC-9. Navodi se da je MiG-23 pao 18. jula 1980, i to zbog, navodnog srčanog udara pilota, od kog je preminuo tokom leta.

Taj zaključak je bio osporen od strane patologa, iz obe komisije, a sledećih 5 godina vodile su se dodatne istrage pada MiG-23. Do konačne odluke dolazi tek 1994. godine kada se zaključuje kako je putanja MiG-23, koju je predstavila libijsko-talijanska vojna komisija, u svom zaključku o čudesnom letu od 18. jula 1980. godine, teoretski i praktično "nemoguća".

Ustika, prokleti projektil

Sve te sumnje je 1990. godine u svojoj knjizi "Ustika, prokleti projektil" (Ustica, quel maledetto missile) iskazao je i novinar Skotoni. U uvodu njegove knjige Foratini i Serđio de Julio, zamenici nezavisnog dela Komisije za masakre "Commissione stragi", zajedno govore o sumnju da prikazano telo ne pripada pilotu aviona MiG-23, i da je to telo od nekog donetog iz "frižidera". Čak ističu činjenicu da je, u vreme otkrivanja, leš bio izuzetno "svež". A na ponovnom pregledu doktori su imali pred sobom telo koje se raspada. Ipak, posle samo četiri dana, u vreme ponovnog otvaranja niše za inspekciju, autopsija koju obavljaju dva lekara u bolnici Krotone se ubrzano obustavlja jer je leš bio u poodmakloj fazi raspadanja. 

Postoje i brojne teorije zavere zasnovane na nizu događaja koji su usledili nakon avionske nesreće. Na primer, brod koji vrši pretragu krhotinam na dnu Tirenskog mora je francuski, ali su samo američki zvaničnici imali pristup pronađenim delovima aviona. Nekoliko izveštaja dežurnih radarskih stanica su izbrisani i nekoliko italijanskih generala je optuženo 20 godina kasnije za ometanje pravde. Teškoća istražitelja bili su i neprekidni zahtevi rođaka žrtava koji su imali pravo na kompletnu i pouzdanu informaciju o Ustica nesreći. Njihove teškoće su opisane kao "Un Muro di Gomma" (zid ćutanja), jer se istraga samo vrtila u krug.

Do poslednjeg otkrića koje potvrđuje eventulanu "vazdušnu bitku" se dolazi 1992. godine, tokom druge potrage za ostacima putničkog aviona, kada je nađen odbačeni dopunski rezervoar goriva, a koji se može koristiti na američkim lovcima F-4 Fantom II, F-15 Igl ili A-7. Nakon otkrića tog rezervara s potpuno sačuvanim serijskim brojevima Italija je poslala zahtev SAD-u i Francuskoj za podatke o tom rezervaru. SAD je odgovorila da zbog prolaska vremena čuvanja podataka, više u arhivima nema podataka o tom rezervaru, dok je Francuska izjavila da njeni lovci sa nosača aviona nisu koristili taj rezervar i dala sve podatke o njima.

Zaključak komisije

Parlamentarna komisija o terorizmu (Tribunale di Roma's) je 1989.godine službeno objavila zaključke svoje istrage o padu aviona DC-9 na letu od Bolonje do Palerma. Najvažniji deo zaključka, koji je pročitao predsednik komisije Đovani Pelegrino, glasi:

"DC-9 incident se dogodio tokom vojne akcije presretanja. DC-9 je oboren, a životi 81 nevinog člana ovog leta su uništeni akcijom koju se može opisati vojnom, u stvarnom neproglašenom ratu, tajne internacionalne policijske akcije protiv naše države".

Taj izveštaj nakon 8 godina je tek podigao prašinu.

Istrage i uništavanje dokaza
CRNA KUTIJA

Snimci razgovora u avionskoj kabini kao i ostali tehnički podaci govorili su o normalnom stanju aviona do, praktično, posljednjeg trenutka, to jest do povika pilota: "Gledaj što je ono tamo?"

U tom trenutku crna kutija je, prema službenim podacima, prestala da radi, a pretpostavlja se zbog nestanka električne energije u avionu. Na žalost, na samom početku istrage sudski organi su dobili kopiju snimka iz crne kutije bez podataka o parametrima leta: visini leta aviona, njegovom nagibu i slično. Na zahtev o dokompletiranju dokaznog materijala, dobili su odgovor da je originalna kutija bila "izgubljena" od strane italijanske vojnoobavještajne službe (Il Sistema di informazione per la sicurezza della Repubblica).

RADARI

Tokom sprovedenih sudskih istraga vezanih za obaranje aviona, došlo je do otkrića, da su podaci za dan 27. jun 1980. godine, sa radara koji su pratili let aviona, bili izmenjeni od strane nepoznatih osoba. Po pitanju radara kod mesta Marsala, otkriveno je kidanje stranice iz radarske knjige za taj dan i njena zamena drugom stranicom. Krivotvorenje je bilo vrlo profesionalno učinjeno, tako da je prošlo mnogo vremena do otkrića, ali su se tužilaštvo i odbrana složili da je do njega došlo. U slučaju radara kod mesta Likola u blizini Napulja nije došlo do krivotvorenja, nego su podaci bili jednostavno uništeni.

SUMNJIVE SMRTI

Sa izuzetkom generala Saveria Rane koji je navodno obavestio ministra transporta da je avion oboren raketom i potom umro od zloćudne bolesti, veći broj svedoka je umro u čudnim okolnostima. Prema mišljenju sudske istrage iz 1999.godine, postoji 12 takvih sumnjivih smrtnih slučajeva, od kojih su "najzanimljiviji" slučajevi vojnih lica koja su navodno izvršila samoubistvo. Prvi od njih (Detori) je bolovao od "paranoje" i tvrdio pre svog "samoubistva" da će svi otići u zatvor, dok je drugo važno vojno lice (Parisi) izvšio samoubistvo 1995. godine, nekoliko dana pre dobijanja novog poziva na sud, pošto je otkriveno da mu je prvi iskaz bio lažan. U raznim "samoubistvima" i "nesrećnim slučajevima" svedoka uoči sudske istrage takođe, je indikativno i nikad rešeno ubistvo italijanskog generala Roberta Boemija.

Zadnju polemiku i najnoviju istragu po pitanju nikad rešenog obaranja Douglas DC-9 pokrenuo je Frančesko Kosiga tadašnji italijanski premijer i kasniji predsednik, koji 2007.godine, izjavljuje da je avion bio oboren od strane francuskog lovca koji je poleteo s francuskog nosača aviona, a tu njegovu izjavu će 2010.godine potvrditi tadašnji predsednik Italije Đorđio Napolitano, tvrdeći da je francuski lovac ispalio raketu na libijski MiG-23 i greškom pogodio DC-9.

Spominjanje povezanosti američkih državnih organa u ovoj aferi otkriva nove mogućnosti raspleta. Ne samo CIA, već i druge državne institucije se vezuju za ovaj incident. Već je otkrivena priča o konspirativnom prisustvu američkih brodova na pronalaženju olupine, kao i pravo prvenstva u pregledu pronađenih delova od američkih stručnjaka. Izvesni Duejn Djui Klaridž koji je imao neke "brljotine" u vezi sa kupoprodajom oružja je navodno ekspresno rehabilitovan od Džordža Buša seniora, kada je uspeo da omalovaži državnu istragu i preokrene stvar na interese vojske (NATO). Međutim, ipak je na ponovljenom suđenju za generale (zaverenike istrage) sve porekao. Toliko preokreta, sumnji, povlačenja izjava, davanja drugih pod malo "jačom" zakletvom i ne postojanje zvanične, a konačne presude za ovaj slučaj, ipak daje mogućnost za sumnju.

JOŠ JEDNO MIŠLJENJE-PRETPOSTAVKA

Nakon niza bombaških napada koji su pogodili Italiju 1970. godine, teroristički akt je bio prvo logično objašnjenje koje je predloženo od strane vojske. Smatralo se, da nije let odložen sa polaznog aerodroma iz Bolonje za skoro tri sata, bomba bi sigurno bila aktivirana tamo gde je trebalo, dakle u Palermu na aerodromu, ili na sledećem letu istog aviona. Vanredna Tehnička komisija podržava vojnu sudsku istragu iz 1990. godine, koja tvrdi da je eksplozija koja je nastala u zadnjem WC-a, bila presudna za obaranje aviona, a ne neka od raketa V-V. Prema njoj ovo je bio jedini logičan i utemeljen zaključak iz analize olupine.

Četrnaest godina nakon nesreće – 1994. godine, zajednička istraga je sprovedena i od strane britanskih (British Air Accidents Investigation Branch (AAIB)) i italijanskih istražitelja, koji su pronašli ubedljive fizičke dokaze (prema ostacima sastavljene olupine) da je bomba zaista eksplodirala usred leta u zadnjem delu toaleta. Veliki deo trupa aviona oko toaleta nikad nije rekonstruisan (verovatno se raspao u eksploziji), ali je zato izvršen eksperiment sa posebnim DC-9, gde je izazvna eksplozija u toaletu, pa je okolna njegova uništena struktura pokazala "gotovo identične" deformitete u odnosu na struktura izdvađene olupine. Međutim, italijanski Viši sud je odbacio ovaj finalni izveštaj kao slamku spasa za sopstvenu vojnu istragu, a izveštaj nikada nije smatran, objektivnim.

Interesantno je da je vojska angažovala poznatog (i priznatog) stručnjaka iz oblasti vazduhoplovstva, čuvenog konstruktora aviona Ermana Basočija (MB 326 i MB 339) da pomogne u rasvetljavanju ove, sad već slobodno možemo reći "afere". Profesor Basoči je te 1994. godine dao svoje viđenje u vidu zaključka, da je avion pao usled detonacije bombe postavljene u trup. Naravno da dve suprotstavljene strane nisu istim očima gledale na ovo opredeljenje čuvenog konstruktora, pa ga je državna komisija odbacila.

Glavni izvori u italijanskim medijima su tvrdili tokom niza godina (pa i danas) da je civilni avion oboren tokom borbe prsa u prsa u koju je uključen libijski MiG-23, a na drugoj strani lovački avioni United States Air Force, francuski i italijanski lovački avioni u pokušaju atentata od strane pripadnika NATO-a na važne libijske političare, možda čak i samog lidera Moamer el-Gadafija, koji je leteo u istom vazdušnom prostoru te večeri. Ova verzija je podržana, naročito od istražnoog sudije Rosarija Priore 1999. godine.

Sudija Priore je u svom izveštaju zaključio, da je njegova istraga namerno ometana od strane italijanske vojske i pripadnika tajne službe, a u skladu sa zahtevima NATO.

Prema italijanskim medijima, dokumenti iz arhiva libijske tajne službe koja su došla u posed Human Rights Watch, posle pada Tripolija, pokazuju da su let 870 i libijski MiG napadnuti od dva francuska aviona.

Još zanimljivosti možete pročitati OVDE!