Ljudi su se fotografisali sa preminulim članovima porodice, a iza ovih naizgled morbidnih prizora krila se jedna veoma tužna istina.

Ovaj običaj, poznat kao postmortalna fotografija, naročito je bio rasprostranjen tokom viktorijanskog doba, odnosno u 19. veku. U vreme kada fotografisanje nije bilo ni približno dostupno kao danas, mnoge porodice nisu imale nijednu fotografiju svojih najmilijih.

Zato je smrt ponekad predstavljala poslednju priliku da se sačuva njihov lik.

Pokojnike fotografisali kao da mirno spavaju

Kada bi neko preminuo, porodica bi ponekad pozvala fotografa kako bi napravio poslednji portret voljene osobe. Pokojnici su najčešće fotografisani u ležećem položaju, sa zatvorenim očima, tako da izgledaju kao da spavaju.

Ponekad su uz njih pozirali roditelji, braća, sestre ili drugi članovi porodice. Fotografije su dodatno ukrašavane cvećem i ličnim predmetima pokojnika.

Posebno su potresni bili portreti preminule dece. U 19. veku smrtnost najmlađih bila je znatno veća nego danas, pa su roditelji često ostajali bez ijedne fotografije svog deteta iz perioda kada je bilo živo.

Za njih je takav portret predstavljao dragocenu uspomenu koju su čuvali do kraja života.

Da li su mrtve zaista nameštali da stoje?

Jedna od najpoznatijih tvrdnji o viktorijanskim fotografijama jeste da su pokojnike pomoću metalnih konstrukcija postavljali u uspravan položaj kako bi izgledali kao živi.

Međutim, istina je nešto drugačija. Mnoge fotografije koje se danas na internetu predstavljaju kao portreti pokojnika zapravo prikazuju žive ljude. Metalni držači korišćeni su kako bi fotografisane osobe ostale nepomične tokom dugog trajanja ekspozicije i sami po sebi nisu dokaz da je neko bio mrtav.

Zbog toga stare fotografije ne treba automatski tumačiti kao postmortalne portrete.

Zašto je jezivi običaj nestao?

Kako je fotografija postajala jeftinija i dostupnija, porodice su sve češće imale albume pune uspomena nastalih tokom života svojih najmilijih.

Istovremeno su se menjali društveni običaji, odnos prema smrti i načini izražavanja žalosti.

Postmortalna fotografija postepeno je izgubila svoju nekadašnju ulogu, ali su mnogi sačuvani portreti ostali svedočanstvo o tome koliko su ljudi želeli da sačuvaju uspomenu na one koje su izgubili.

Ono što danas deluje jezivo i nezamislivo, nekada je bilo poslednji način da porodica sačuva lice voljene osobe.