Danas bi mnogima fotografija na kojoj porodica pozira sa preminulim članom delovala jezivo, ali u 19. veku takve slike bile su dragocene uspomene. Iza neobičnog običaja krila se tuga zbog gubitka, ali i želja da se sačuva lik voljene osobe koja više nije bila među živima.

Ova praksa, poznata kao postmortalna fotografija, bila je naročito zastupljena u viktorijansko doba, kada je fotografija postajala sve dostupnija, ali još uvek nije bila deo svakodnevnog života kao danas.

Zašto su porodice fotografisale preminule?

Razlog je bio jednostavan i tužan: mnoge porodice nisu imale nijednu fotografiju svojih najmilijih nastalu dok su bili živi.

Fotografisanje je nekada bilo skupo i zahtevalo je vreme, zbog čega su ljudi često prvi put stajali pred fotografskim aparatom tek nakon smrti. U takvim okolnostima, poslednji portret postajao je jedina vizuelna uspomena na osobu koju su izgubili.

Posebno su potresne fotografije dece, jer je smrtnost najmlađih u 19. veku bila znatno veća nego danas. Za roditelje koji nisu imali nijednu drugu sliku svog deteta, ovakav portret mogao je da ima neprocenjivu emotivnu vrednost.

Pokojnici su često fotografisani u ležećem položaju, kao da mirno spavaju. Ponekad su uz njih pozirali roditelji ili drugi članovi porodice, dok su cveće i lični predmeti dodatno naglašavali uspomenu na preminulog.

Fotografije koje su čuvali čitavog života

Iako današnjem posmatraču ove slike mogu delovati uznemirujuće, porodice ih uglavnom nisu pravile iz morbidne radoznalosti. One su bile deo procesa žalovanja i način da se sačuva sećanje na voljenu osobu.

Fotografije su čuvane u porodičnim albumima, ramovima ili posebnim kutijama. Ponekad su njihove kopije slane rođacima koji nisu mogli da prisustvuju sahrani.

U vremenu pre savremenih kamera i mobilnih telefona, ovakav portret imao je sasvim drugačije značenje. Nije predstavljao samo dokument jednog trenutka, već uspomenu koja je mogla da se prenosi kroz generacije.

Da li su pokojnike zaista postavljali da stoje?

Jedna od najčešćih tvrdnji koje prate stare viktorijanske fotografije jeste da su tela preminulih pomoću metalnih držača nameštana u stojeći položaj kako bi izgledala kao da su živa.

Međutim, takva objašnjenja često su pojednostavljena ili netačna. Držači i postolja koristili su se i prilikom fotografisanja živih ljudi, jer je tokom dugog vremena ekspozicije bilo neophodno da osoba ostane potpuno mirna.

Zbog toga samo prisustvo metalnog držača na fotografiji nije dokaz da je osoba preminula. I stare fotografije koje se danas predstavljaju kao postmortalni portreti mogu prikazivati sasvim žive ljude.

Zašto je običaj postepeno nestao?

Kako je fotografisanje postajalo jeftinije i dostupnije, porodice su sve češće imale portrete svojih članova nastale tokom života. Tako je nestajala potreba da se poslednja uspomena na nekoga stvara tek nakon njegove smrti.

Menjao se i društveni odnos prema smrti, žalovanju i načinu čuvanja uspomena. Postmortalna fotografija vremenom je izgubila nekadašnji značaj, a sa razvojem savremenih fotoaparata postala je sve ređa.

Ono što danas može izgledati kao prizor iz horor filma nekada je za mnoge porodice predstavljalo poslednji način da sačuvaju lik voljene osobe. Iza tih neobičnih fotografija nije se krila želja da se smrt učini manje strašnom, već potreba da uspomena na nekoga dragog ne izbledi.