U Srbiji i na Balkanu mnogi zamišljaju da ozbiljna ljubavna veza podrazumeva zajednički život, deljenje troškova i svakodnevnih obaveza. Ipak, postoje parovi kojima takav model ne odgovara i koji su pronašli drugačiji način da grade odnos.

Jedna od njih je Andrea, koja je sa partnerom u vezi već deset godina, ali nikada nisu živeli zajedno. Svako ima svoj dom, svoje troškove i svoj ritam života, a vreme koje provode zajedno dogovaraju u skladu sa obavezama.

Kako kaže, ljudi često pretpostavljaju da se iza takve odluke krije neki problem.

„Kada kažem da smo deset godina zajedno, ljudi pretpostave da živimo zajedno. Kada čuju da ne živimo, sledeće pitanje je zašto. Kao da moram da objasnim šta se pokvarilo, a nama je upravo ovako dobro“, ispričala je Andrea za Dnevno.hr.

Zajednički život, objašnjava, nikada nisu smatrali obaveznim korakom koji moraju da naprave nakon određenog broja godina veze.

„Razgovarali smo o tome. Nije ostalo nešto prećutano, zbog čega jedno od nas čeka da se drugo predomisli. Oboje volimo da imamo svoj prostor“, navela je.

Nekada provode ceo vikend zajedno, a nekada se vide samo na večeri

Njihovi susreti nemaju strogo utvrđen raspored. Ponekad provedu čitav vikend zajedno, dok se drugim danima vide samo na večeri. Dešava se i da zbog poslovnih i drugih obaveza prođe više vremena nego što bi želeli.

Andrea priznaje da joj ponekad nedostaje spontanost koju donosi zajednički život.

„To mi ponekad nedostaje. Nekada bih volela da je tu, da ne moramo da gledamo u kalendar. Ali onda mu to kažem i pokušamo da pronađemo vreme. Ne očekujem da sam pogodi kako se osećam“, objasnila je.

Prema njenim rečima, najviše nesporazuma nastaje kada jedno očekuje zajednički susret, dok je drugo već isplaniralo svoje vreme.

Zato su naučili da otvoreno razgovaraju o očekivanjima i da se dogovaraju unapred.

„Naučili smo da pitamo. Ako želim da provedemo subotu zajedno, kažem mu to na vreme. Isto važi i za njega. Dogovor zvuči manje romantično od iznenađenja na vratima, ali nama mnogo znači“, rekla je Andrea.

Svako plaća svoje račune, a putovanja planiraju zajedno

Pošto imaju odvojene domove, svako samostalno podmiruje troškove stanovanja, račune i lične kupovine. Kada su u pitanju zajednički izlasci i putovanja, dogovaraju se u skladu sa svojim mogućnostima.

„Nemamo tabelu u koju upisujemo svaku kafu. Jednom plati on, drugi put ja. Za putovanje unapred kažemo koliko ko može da izdvoji. Ne želim da pristanem na nešto što mi je preskupo, pa da kasnije budem nezadovoljna“, objasnila je.

Za Andreu je važno da u vezi može da sačuva svoju nezavisnost, a da to ne ugrozi bliskost sa partnerom.

To, međutim, ne znači da joj zajedničko vreme nije važno.

„Mogu da kažem da mi je potrebno mirno veče kod kuće. Ali pazim da nam to ne postane odgovor na svaki predlog. Veza ipak zahteva vreme“, istakla je.

Brak ne smatra obaveznim sledećim korakom

Posle deset godina veze, pitanje venčanja i dalje se povremeno pojavljuje u razgovorima sa ljudima iz njihovog okruženja. Ipak, Andrea ne oseća potrebu da se uda samo zato što su dugo zajedno.

„Nemam osećaj da ovo moramo da krunišemo brakom. Meni je partnerstvo u kojem svako ima svoje, a želimo da budemo zajedno, sasvim u redu“, poručila je.

Iako im trenutni način života odgovara, ona i partner razgovaraju i o tome šta bi se dogodilo ako bi se okolnosti promenile.

Razmišljali su, između ostalog, o tome kako bi se organizovali ako bi se neko od njih razboleo ili mu bila potrebna svakodnevna pomoć.

„Pitali smo se šta ako se neko razboli ili mu bude potrebna svakodnevna pomoć. Tada bismo se prilagodili. Odvojene adrese za mene ne znače da mogu da se povučem čim postane teško“, naglasila je Andrea.

Za sada joj, kako kaže, najviše prijaju jednostavni planovi i vreme koje provode zajedno, bez potrebe da svoju vezu uklapaju u tuđa očekivanja.

„Kada me pozove i pita da li ćemo u nedelju kuvati kod njega ili kod mene, meni je to dovoljno lep plan“, zaključila je.

Njena priča pokazuje da ne postoji samo jedan način na koji veza može da funkcioniše. Dok nekim parovima zajednički život donosi osećaj bliskosti i sigurnosti, drugima više odgovara da sačuvaju odvojene domove, pod uslovom da su njihove želje i očekivanja usklađeni.