Odlazak u Nemačku za brojne ljude sa Balkana godinama je predstavljao priliku za bolji život, sigurniji posao i finansijsku stabilnost. Mnogi su tamo osnovali porodice, kupili nekretnine i izgradili karijere, ali život u inostranstvu donosi i izazove o kojima se ređe govori. Jedan od njih je usamljenost, naročito među starijim ljudima čija su deca odrasla, odselila se i započela sopstveni život.

Upravo o tome govori priča objavljena na Fejsbuk stranici „Nemačka bez stresa“, koja je pokrenula raspravu o porodičnim odnosima, otuđenosti i usamljenosti u poznijim godinama. Jedan Hrvat koji živi i radi u Nemačkoj opisao je razgovor sa svojim kolegom, 61-godišnjim Nemcem koji se uskoro sprema za penziju, ali umesto radosti zbog završetka radnog veka oseća tugu zbog života koji ga čeka.

Deca imaju svoje porodice, a on ih retko viđa

Kako je autor objave naveo, razgovor je počeo pitanjem da li planira da se jednog dana vrati u Hrvatsku.

„Rekao sam mu da ne znam. Ovde imam posao, deca idu u školu, a dole nas sve manje toga čeka“, napisao je Hrvat.

Odgovor kolege potpuno ga je iznenadio.

Nemac mu je ispričao da ima sina i ćerku koji žive u drugim gradovima. Oboje imaju dobre poslove, svoje stanove i porodice, ali se retko viđaju.

„Prošle godine video sam ih ukupno četiri puta. Za Božić su mi poslali paket. Unutra su bili flaša vina, čokolada i čestitka“, ispričao je, prema objavi.

Kada ga je kolega pitao šta planira da radi u penziji, odgovorio je da je sa suprugom nameravao da putuje Evropom u malom kamperu. Za to su, kako je rekao, štedeli dve decenije.

Ipak, planovi su se promenili nakon što mu je supruga preminula prošlog proleća.

„Kamper još stoji u garaži. Nisam ga nijednom upalio“, ispričao je.

Pozvao ga je na nedeljni ručak

Potresen pričom svog kolege, Hrvat je odlučio da mu ponudi nešto jednostavno, ali značajno – da nedelju provede sa njegovom porodicom.

Kada ga je pozvao na ručak, kolega ga je iznenađeno pitao da li bi to smetalo njegovoj porodici.

„Rekao sam mu da kod nas uvek ima mesta za još jedan tanjir“, napisao je autor objave.

Koliko mu je taj poziv značio, shvatio je već narednog jutra, kada je dobio poruku.

„Ivane, treba li nešto da donesem? Odavno me niko nije pozvao na nedeljni ručak“, glasila je poruka, prema njegovim rečima.

Taj razgovor naveo ga je da razmisli o ljudima koji, uprkos materijalnoj sigurnosti, nemaju s kim da podele svakodnevne trenutke.

„Možda najveće siromaštvo u Nemačkoj nije nedostatak novca, nego nedostatak nekoga ko te čeka“, zaključio je autor objave.

„Nema to veze s Nemačkom, nego s današnjim vremenom“

Priča je izazvala brojne reakcije na društvenim mrežama. Korisnici su raspravljali o razlikama u porodičnim navikama, odnosima roditelja i odrasle dece i sve češćem osećaju usamljenosti.

Jedna korisnica navela je da se u Nemačkoj mladi ranije osamostaljuju, dok porodice na Balkanu često duže ostaju pod istim krovom.

„Sa 18 godina traže sebi stan i brinu sami o sebi. Nemaju preveliku toplinu u sebi, dok mi, ako treba, i do tridesete držimo decu pod svojim krovom, što opet u neku ruku nije dobro“, napisala je.

Drugi komentatori istakli su da takva slika ne važi za sve nemačke porodice i da su porodična okupljanja važna i u Nemačkoj.

Sličan stav iznela je i jedna korisnica iz Srbije, koja smatra da usamljenost starijih nije problem vezan samo za jednu zemlju.

„Nema to veze s Nemačkom, nego s današnjim vremenom. Okrenite se oko sebe, pogledajte koliko ljudi u vašoj ulici živi samo. Isto je tako i na Balkanu“, napisala je.

Njene reči podsetile su na promene koje su se dogodile i u manjim sredinama, gde su nekada svakodnevna druženja bila uobičajena, dok su danas ulice često mnogo praznije.

Priča o 61-godišnjem Nemcu tako je otvorila pitanje koje prevazilazi granice i razlike među kulturama: koliko je ljudima, naročito u starijim godinama, važno da imaju nekoga sa kim mogu da podele obrok, razgovor ili sasvim običan dan.