Baka ima 102 godine, a svakog jutra ide na posao! Otvara svoj kafić u 7, kuva kafe i ne pomišlja na penziju

Dok većina ljudi u njenim godinama uživa u mirnoj penziji, Ana Posi svakog jutra ustaje pre šest časova, oblači kecelju i odlazi na posao. Sa neverovatne 102 godine, ona i dalje otvara svoj kafić u Italiji, sređuje stolove, kuva kafu i sa osmehom dočekuje goste.

U malom mestu Nebjuno, na obali jezera Lago Mađore, Ana je postala prava lokalna legenda. Njen kafić „Bar Centrale“ otvoren je još 1. maja 1958. godine, kada ga je pokrenula zajedno sa suprugom Reneom. Više od šest decenija kasnije, Ana je i dalje za šankom.

U penziju otišla pre više od 40 godina, ali nije prestala da radi

Ana je zvanično otišla u penziju još 1984. godine, kada je imala 60 godina. Međutim, penzija za nju nikada nije značila kraj radnog života.

Kako kaže, njen kafić za nju nije samo posao, već deo života. I danas ustaje oko šest ujutru, a već u sedam podiže roletnu i otvara vrata lokala.

Espreso kod nje košta 1,20 evra, dok se kapućino prodaje za 1,50 evra.

Nakon smrti supruga 1974. godine, Ana je nastavila da vodi lokal sama. Decenijama je bila njegovo zaštitno lice, a danas joj pomažu ćerka Kristina i unuka.

Seća se vremena kada je bar bio centar zabave

Ana pamti potpuno drugačije vreme. Tokom šezdesetih godina „Bar Centrale“ bio je jedno od glavnih mesta za zabavu u okolini. Gosti su dolazili zbog muzike, plesa i druženja, a među posetiocima su se, prema njenim sećanjima, našli čak i fudbaleri Milana.

Danas primećuje veliku razliku u ponašanju gostiju.

Nekada su ljudi dugo sedeli, razgovarali i igrali karte, dok danas mnogi vreme u kafiću provode gledajući u telefone.

Čaj, domaći kolač i stalno zaposlen um

Ana ne tvrdi da poseduje neku posebnu tajnu dugovečnosti. Za doručak voli čaj i komad domaćeg kolača od jabuka, jede male obroke i trudi se da joj um bude stalno aktivan.

U trenucima kada nema mnogo gostiju, uzima igle i plete.

Kaže da joj glava i dalje dobro radi, a od lekova svakodnevno uzima samo polovinu tablete za pritisak.

Jedini pravi odmor kojeg se seća bio je još pedesetih godina, kada je provela osam dana u Parizu. Iako bi volela da ponovo poseti francusku prestonicu, danas smatra da to verovatno više neće biti moguće.

„Kada mene više ne bude, neće biti ni bara“

Ana zna da će jednog dana morati da zatvori vrata svog lokala. Njena ćerka ne planira da nastavi ugostiteljski posao, pa je baka svesna da će sa njom verovatno nestati i „Bar Centrale“.

Ipak, do tada nema nameru da odustane.

Za mlađe generacije ima jednostavan savet: treba raditi, štedeti i truditi se da čovek nikada ne zavisi potpuno od drugih.

Dok god se roletna njenog kafića svakog jutra podiže u sedam, Ana ostaje simbol upornosti, rada i ljubavi prema ljudima. Sa 102 godine ona i dalje ne ide na posao zato što mora – već zato što, kako sama kaže, voli da bude među ljudima i tada se oseća dobro.

BONUS VIDEO