Vekna hleba, činija piva i šest penija – toliko je, prema jednom zapisu iz 17. veka, vredeo neobičan dogovor između ožalošćene porodice i čoveka koji je pristajao da na sebe simbolično preuzme grehe pokojnika.

Obred je počinjao nakon što bi telo bilo izneto iz kuće i položeno na nosila. Preko pokojnika bi čoveku predali hleb i piće. Nakon što bi ih pojeo i popio, verovalo se da je pokojnika oslobodio svega lošeg što je učinio za života.

Tog čoveka zvali su gutačem grehova.

Porodici je donosio utehu i nadu da će duša njihovog bližnjeg pronaći mir. Zauzvrat je iz kuće odlazio sa nekoliko novčića, ali i sa reputacijom čoveka kojeg su se drugi navodno klonili.

Između istorije i legende

Priče o gutačima grehova najčešće se povezuju sa Velsom i engleskim oblastima uz velšku granicu. Danas se često predstavljaju kao pripadnici rasprostranjene, gotovo organizovane profesije, ali sačuvani istorijski izvori ne potvrđuju da ih je bilo mnogo.

Jedan od najranijih poznatih opisa ostavio je engleski antikvar Džon Obri krajem 17. veka. On je zabeležio da je u Herefordširu gutaču grehova preko tela pokojnika predavana vekna hleba i drvena posuda puna piva. Za obavljeni ritual dobijao je šest penija.

Verovalo se da će taj čin osloboditi pokojnika grehova i sprečiti ga da se posle smrti vrati među žive.

Istorijski izvori su, međutim, toliko retki da se ne može sa sigurnošću utvrditi koliko je dugo ovaj običaj trajao niti koliko je zaista bio rasprostranjen. Vremenom su se stvarni zapisi pomešali sa folklorom, pa je danas teško razdvojiti istorijske činjenice od kasnijih legendi.

Hleb i piće imali su posebno značenje

Način izvođenja obreda razlikovao se od mesta do mesta. Hleb je ponekad stavljan na grudi pokojnika ili na tanjir sa solju, dok bi u drugim slučajevima bio predat preko kovčega.

Uz hleb se najčešće služilo pivo, mada se u pojedinim zapisima pominje i mleko.

U Velsu su postojali i pogrebni običaji tokom kojih su siromašnima preko kovčega deljeni hleb, sir, piće i novac. Zbog toga su folkloristi gutanje grehova povezivali sa širom evropskom tradicijom deljenja hrane siromašnima u čast preminulog.

Zajedničko različitim oblicima ovog običaja bilo je verovanje da obredni zalogaj predstavlja mnogo više od hrane. On je simbolično preuzimao ono što je pokojnik želeo da ostavi iza sebe.

Posao za ljude koje je zajednica odbacivala

Najpotresniji deo priče odnosi se na ljude koji su pristajali da učestvuju u ovom ritualu. Kasnija predanja opisuju ih kao siromašne i odbačene pojedince koji su živeli na marginama zajednice.

Meštani bi ih pozvali kada bi neko umro, ali ih u svakodnevnom životu nisu želeli u svojoj blizini. Postojalo je verovanje da u sebi nose grehe svih pokojnika za koje su obavili obred, zbog čega su ih pojedinci izbegavali i plašili se čak i njihovog prisustva.

Džon Obri jednog gutača grehova opisao je kao mršavog i nesrećnog siromaha koji je živeo u kolibi kraj puta.

Takav položaj otkriva surov paradoks ovog običaja: zajednica je koristila čoveka u jednom od svojih najosetljivijih trenutaka, a zatim ga ponovo odbacivala.

Za nekoga ko je živeo u krajnjoj bedi, ponuđeni hleb, pivo i nekoliko novčića verovatno su bili dovoljan razlog da prihvati ulogu koje su se drugi plašili.

Crkva nije prihvatala ovakav ritual

Verovanje da jedan čovek može da preuzme tuđe grehe tako što će pojesti hranu nije bilo deo zvaničnog hrišćanskog učenja.

Zbog toga crkva ovakav ritual nije odobravala, a pojedini sveštenici pokušavali su da ga iskorene.

Ipak, čini se da je opstajao tamo gde je porodicama pružao poslednju nadu. Ako je osoba umrla bez ispovesti ili pokajanja, obred je njenim bližnjima davao osećaj da duša ipak neće zauvek ostati opterećena grehovima.

Ko je bio poslednji gutač grehova?

Kao poslednji poznati gutač grehova u Engleskoj često se navodi Ričard Manslou iz sela Ratlinghoup, koji je preminuo 1906. godine.

Za razliku od ljudi koji su ovu ulogu navodno prihvatali zbog siromaštva, Manslou je bio ugledan i imućan farmer.

Prema lokalnoj priči, počeo je da obavlja ovaj ritual iz saosećanja prema komšijama, nakon što je i sam doživeo veliku porodičnu tragediju.

Troje njegove dece preminulo je od šarlaha tokom jedne nedelje, a veruje se da ga je taj gubitak podstakao da obnovi stari običaj kako bi pomogao drugim ožalošćenim porodicama.

Iako se ni danas ne može pouzdano utvrditi gde prestaju istorijske činjenice, a počinje legenda, Manslou je ostao upamćen kao čovek koji je, prema lokalnom predanju, za svoje komšije preuzimao grehe njihovih mrtvih.