Upravo kroz ta tri otvora stiže i ono čega se Venecija najviše plaši: visoka plima.

Kada se poklope snažan vetar, nizak atmosferski pritisak i plimni talas, nivo mora može toliko da poraste da voda počne da preliva trgove, ulice i prizemlja zgrada. Venecija je vekovima živela sa tim fenomenom, ali su klimatske promene i postepeno podizanje nivoa mora učinili problem još ozbiljnijim.

Odgovor je jedan od najambicioznijih hidrotehničkih projekata u Evropi, MOSE, sistem pokretnih barijera koji može privremeno da odvoji Venecijansku lagunu od Jadranskog mora. Ono što ga čini posebno fascinantnim jeste činjenica da se najveći deo sistema, kada nema opasnosti, uopšte ne vidi.

 Vrata nestaju u moru

Sistem MOSE se sastoji od četiri pokretne barijere sa ukupno 78 čeličnih kapija. One su raspoređene na tri ulaza u lagunu: dve barijere nalaze se na širem prolazu kod Lida, jedna kod Malamoka i jedna kod Kjodže. Svaka kapija široka je oko 20 metara, ali joj se dužina razlikuje u zavisnosti od dubine kanala. Najkraće su na severnom prolazu kod Lida, dok su najduže na dubljim delovima. Kod Malamoka, na primer, svaka kapija duga je oko 29,5 metara i teška oko 330 tona.

To znači da jedna kapija nije samo ogromna metalna ploča. To je džinovska šuplja čelična konstrukcija. I upravo je njena šupljina ključ za funkcionisanje čitavog sistema.

U normalnim uslovima kapije su ispunjene vodom. Tada su teške i leže horizontalno u posebnim betonskim kasetama napravljenim u morskom dnu. Sa površine ih praktično ne možete videti. To je suprotno od klasične brane jer  MOSE ne stoji stalno između Venecije i mora. On se pojavljuje samo kada je potreban. Kada meteorološki i hidrološki sistemi procene da dolazi opasna plima, u unutrašnjost čeličnih kapija počinje da se ubacuje komprimovani vazduh. Vazduh potiskuje vodu iz unutrašnjosti konstrukcije. Kako voda izlazi, kapija postaje lakša. Tada počinje da deluje uzgon. Kapija se podiže rotirajući oko svojih velikih zglobova pričvršćenih za betonsku kasetu na dnu. Kako se vazduh ubacuje, ona se postepeno podiže sve dok ne zauzme položaj u kojem predstavlja prepreku između mora i lagune. Nema ogromnih dizalica koje podižu 330 tona čelika, samo vazduh jer zakon fizike kaže da telo potopljeno u vodi dobija silu usmerenu naviše jednaku težini istisnute vode. To je jedan od najlepših primera kako se u velikom građevinskom projektu prirodni zakon pretvara u pogonski sistem.

 Ne sme da uništi lagunu

Jedan od najvećih problema kod projekta bio je kako zaštititi Veneciju, a da se pritom ne napravi potpuno zatvoren sistem koji bi promenio prirodnu dinamiku lagune. U normalnim uslovima plima i oseka moraju nesmetano da funkcionišu. Voda mora da cirkuliše između Jadrana i lagune, a prolazi moraju ostati otvoreni za brodove. Zato su MOSE barijere projektovane tako da se koriste samo privremeno.

Kada je opasnost prošla i nivo mora se približi nivou vode u laguni, komprimovani vazduh se više ne ubacuje. U kapije ponovo ulazi voda. One postaju teže, spuštaju se i vraćaju u svoje betonske kasete na dnu. More tada ponovo slobodno prolazi.

To je bila jedna od osnovnih projektnih ideja: zaštititi Veneciju od ekstremnih plima, ali ne pretvoriti lagunu u zatvoreno jezero.

Sistem MOSE je jedan od najskupljih hidrotehničkih projekata u istoriji Italije. Prema podacima zvanične stranice sistema, ukupna vrednost projekta iznosi oko 5,493 milijarde evra. Ta suma govori koliko je komplikovano bilo napraviti konstrukciju koja se najveći deo vremena nalazi ispod mora, a ipak mora da bude spremna da se podigne u veoma kratkom roku.

Ako nivo Jadrana bude nastavio da raste, barijere će morati da se podižu sve češće. A sistem koji je zamišljen kao povremena zaštita ne može beskonačno dugo ostati zatvoren bez posledica po plovidbu, razmenu vode i funkcionisanje lagune.

Zbog toga MOSE nije konačna pobeda nad morem, već pre složeni mehanizam za kupovinu vremena. Ali Venecija je grad koji je vekovima naučio da živi sa vodom.