CELA PORODICA SE RASPALA ZA STOLOM Verenica i njeni roditelji nisu poštovali moju pokojnu majku, priredio noć koju nikada neće zaboraviti

Vino je teklo. Bordo 2013, Delanijin otac insistirao je na uvozu – „samo najbolje za moju ćerku“, rekao je, dovoljno glasno da somelijeri i celo osoblje restorana mogu da čuju. Klejton je klimnuo, nasmešio se – osmeh koji je usavršio u poslednjih šest meseci, onaj koji je ublažio bol snishodljivosti, omalovažavanja i uljudnog ignorisanja.

Pogledao je oko stola. Delani je bila blistava, naravno, u mekoj ružičastoj haljini zbog koje je izgledala kao da je izašla iz časopisa. Njen smeh – nežan, uglađen – nije bio onaj u koji se zaljubio. Taj smeh je nekad znao da frkne. Taj smeh je dolazio bos u njegovu kuhinju, preko zagorelog tosta sa sirom i vina kupljenog na pumpi.

Sada se smejala na sve prave načine, svim pravim šalama.

Čak i onima koje duboko režu.

Čak i kad je bila reč o njegovoj majci.

Darla – Delanijina majka – nagnula se nad salatu od rikole, mašući viljuškom dok je rekla: „Merijen bi volela ovo mesto… mada pretpostavljam da je bila više ‘kućna kuvarica’ nego gurmanski tip, zar ne, zlato?“ Sto se pristojno osmehnuo. Delani nije rekla ni reč.

Ni on.

Ne tada.

Silas je ubrzo krenuo u priču o tome „šta znači venčati se“, pazeći da se nasmeši svojim klijentima u pravcu svetla, a zatim i ka Klejtonu, kao da je slučajno. Delani je, rekao je, uvek imala istančan ukus, i „velikodušno srce“. „Pogledajte koga dovodi u porodicu.“

Klejton se opet nasmešio – onim vežbanim osmehom.

Džouzi nije.

Njegova rođaka, koja je sedela na kraju stola, znala je priču. Bila je tu kada su sahranili njegovog oca. Provela tri dana sređujući Merijenin stari stan, presavijajući stolnjake sa suzama u očima. Znala je koliko ova noć znači.

Ali sve se pretvorilo u predstavu. A Klejton – autsajder – bio je publika, rekvizit, poenta šale.

Tada je ustao.
Soba je utihnula kao po komandi.

„Mogu li reći nekoliko reči?“ pitao je.

Darla je trepnula. Silas se ispravio. Delani je delovala uznemireno – ali samo na trenutak. Nije znala.

Nikada nisu znali.

Klejton je podigao čašu. „Mojoj pokojnoj majci“, počeo je. „Merijen Merker. Nije mogla biti ovde večeras – iz očiglednih razloga. Ali da jeste, pretpostavljam da bi sedela tamo“ – pokazao je na prazno mesto koje je restoran ostavio pored njega – „sa laktovima na stolu, pogrešno izgovarajući jela sa menija i pitajući konobara imaju li slatki čaj.“

Nekoliko pristojnih osmeha. Delani se nervozno nasmešila.

„Rekla bi Silasu da mu je sako preuzak. Pitala bi Darlu kako je uspela da nađe takav ružičasti karmin. Verovatno bi Džouzi nazvala bandom, a meni…“ glas mu je zadrhtao, ali samo na trenutak. „Rekla bi: ‘Nemoj da se smanjuješ za ljude koji već žive u dvorcima. Došao si iz nečega većeg nego što oni ikada mogu da shvate.’“

„I večeras“, nastavio je, „jesam. Napokon sam video jasno. Video sam na šta me majka upozoravala – maske. Očekivanja. Ljubaznost prožetu otrovom. I shvatio sam da ne želim život u kome se moram izvinjavati odakle dolazim. Ili objašnjavati ko me odgojio. Ili se smejati šalama koje me ponižavaju.“

Okrenuo se prema Delani. „Voleo sam te. Možda još uvek volim, onako kako čovek voli san koji se ispostavio da je samo trik svetla. Ali ne mogu da se oženim porodicom koja misli da je moja majka poenta šale. Koja mene tretira kao projekat.“

Delanijine oči su se zasuzile. „Klejte… nemoj to da radiš.“

Pogledao ju je mirno. „Već jesam.“

Spustio je čašu, skinuo verenički prsten – onaj koji mu je dala u romantičnom gestu jednakosti – i položio ga na sto.

Okrenuo se ka Džouzi. „Ideš?“

Ona je odmah ustala.

Izašli su zajedno. Pored šokiranih gostiju. Pored glavnog konobara koji je pitao da li im treba taksi. Prošli su pored svega što je blistalo, ali nije sjajilo.

Napolju, pod hladnim noćnim nebom, Džouzi je prekinula tišinu.

„Do đavola, Klejte.“

On se nasmešio prvi put te večeri – pravim osmehom. Onim koji bi njegova majka prepoznala.

„Rekao sam ti“, odgovorio je. „Nikada neće zaboraviti ovu noć.“

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI