FILM IZ 1998 KOJI JE PREDVIDEO BUDUĆNOST Svi se pitaju kako je to moguće

Film Džima Kerija iz 1998. o čoveku čiji se ceo život snima brzo je uveo novo doba rijaliti televizije. I 25 godina kasnije o njemu se i dalje piše, piše Bi-Bi-Si. „Dobro jutro, a u slučaju da se ne vidimo... dobar dan, dobro veče i laku noć! Truman Berbank (Džim Keri) veselo doziva svog komšiju. Predvidljiv je kao izlazak i zalazak sunca, deo Trumanove nepromenljive dnevne rutine.

Ne zna da je ceo njegov život laž koju gledaju milioni. Objavljen 1998. godine, jedinstveni holivudski film – satirična naučno-fantastična psihološka komedija-drama – o jednom čoveku koji živi u izmišljenoj stvarnosti koju su kreirali TV producenti.

U narednim godinama, postao je otelotvorenje bezbroj kulturoloških strepnji - oko sveprisutnog nadzora, masovnog voajerizma i ludila za rijaliti TV-om koja je zahvatila svet, sa svim pratećim egzistencijalnim poteškoćama življenja za publiku. Napisao Andrev Niccol, a režirao Peter Veir, film je zaradio preko 125 miliona dolara u SAD-u i oko 264 miliona dolara širom svijeta i dobio je tri nominacije za Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu, originalni scenario i najbolju režiju—ali ti podaci sami po sebi nisu obim njenog uticaja.

Proročki film zamršeno opisuje svakodnevni život istoimenog, čistog prodavca osiguranja, Trumana, koji potpuno nije svestan da je njegovo postojanje tema globalne televizijske i etički sumnjive emisije, njegova porodica i prijatelji su glumci, a svet oko njega nego je proizvedena fasada. Trumanov život je dokumentovano sa 5.000 kamera postavljenih širom njegovog "rodnog grada" ostrva Sihejven koje su prenosile njegov život danonoćno pred vernih 1,5 milijardi gledalaca.

Onda jednog sudbonosnog dana, laži o njegovom postojanju počinju da se ruše nakon niza nasumičnih poremećaja — uključujući rasvetu koja pada sa „neba“ i Truman je video svog „mrtvog“ oca živog — i to dovodi do epifanije. Međutim, dok Truman hrabro bira da pobegne od svoje konstruisane „stvarnosti“ i da pobegne od takve manipulacije, mi kao društvo izgleda da smo se kolektivno kretali u suprotnom smeru.

Svakako, upozoravajući podtekst filma je prošao nezapaženo, pošto je medijski voajerizam sve više postao ukorenjen deo naših života. Vir je rekao za Bi-Bi-Si kulturu da uprkos izuzetnoj i pravovremenoj relevantnosti filma, nikada nije očekivao da će se Trumanov šou pokazati toliko relevantnim.

„Nisam imao pojma da je cunami rijaliti TV-a tek ispod horizonta“, kaže on. U vreme kada je Trumanov šou proizveden, rijaliti televizija je bila u povoju, sa emisijama kao što je Stvarni svet prednjačile, ali to je bio holandski format Velikog brata, u kojem su obični ljudi bili primorani da dele kuću na nekoliko nedelja , to bi žanr pretvorilo u svetski fenomen.

U stvari, Veir kaže da se priseća komentara kreatora Velikog brata "koji je bio u fazi planiranja serije kada je film izašao. Rekao je nešto poput: 'Kada sam video Trumana, mislio sam da je bolje da krenemo .'" Veliki brat se kandidovao godinu dana kasnije." Ali oštar komentar Trumanovog šoua o životu pod stalnim nadzorom najavio je ne samo doba rijaliti TV-a već i čitavu kulturu društvenih medija.

Koliko je stvarna 'stvarnost'?

Veir je takođe udario u glavu kada su u pitanju konvencije "neskriptovane" televizije, pre nego što su se uopšte mogle opisati kao takve. Kao i kod svih dobrih rijaliti TV emisija, „stvarnost“ Trumanovog šoua je zapravo u tome da producenti diktiraju šta se dešava u Trumanovom zatvorenom svetu.

Kristof (Ed Haris), megalomanski tvorac Trumanovog šoua, ima despotsko oko koje pazi na sve, a njegova moć je ilustrovana njegovim zahtevom da "ubije sunce!" Susreti sa prolaznicima i poznanicima se temeljno uvežbavaju tako da Trumanove interakcije sa svetom deluju organski.

Kolektivnu želju za posmatranjem svetovne „stvarnosti” Kristof je u prvim trenucima filma ocrtao: „Umorni smo od gledanja kako nam glumci daju lažne emocije... Iako je svet u kome živi u nekim aspektima lažan, nema ničega lažno o samom Trumanu. Ta dvosmislenost o tome šta je „stvarno” a šta lažno leži u srcu današnje klizave medijske kulture, od Kardašijanovih do Instagram Lives-a.

Baš kao što publika žudi za realnošću, ta „stvarnost“ koja im je data može biti upitna u svojoj autentičnosti, iskrivljena uputstvima proizvođača, plasmanom proizvoda, filterima društvenih medija itd. U međuvremenu, oni koji učestvuju u rijaliti TV-u generalno pokazuju određeni nivo performativnosti zbog svoje svesti da ih kamere prate — što ih, naravno, razlikuje od nevinog Trumana.

Bez obzira na to da li su učesnici bili saučesnici ili ne, međutim, kao i sa Trumanovim šouom, ove emisije se hrane željom publike da posredno nasele „stvarne“ živote drugih ljudi.

Zaista, slojeviti narativ emisije u filmu Truman Shov takođe se bavi veoma egzistencijalnim, epistemološkim pitanjem onoga što razumemo kao „stvarno“. Podseća na Platonovu alegoriju o pećini, u kojoj on opisuje situaciju u kojoj ljudi koji su ceo život okovani u pećini vide senke projektovane na suprotni zid koje im postaju „stvarne”.

Trumanov šou se može protumačiti kao moderan odraz ove ideje, koju je destilirao Kristof kada izjavljuje: "Prihvatamo realnost sveta koji nam je predstavljen. To je tako jednostavno." Isto bi se moglo reći i za publiku 21. veka uopšte; poput Trumana, nama je predstavljena stvarnost koja se na mnogo načina može posmatrati kao orkestrirana.

Online identiteti i rijaliti TV su u velikoj meri uređene „istine“ baš kao što je Trumanov život teško izmišljen. Svet koji je Kristof izgradio je Trumanova istina, Trumanova pećina, i svi smo u eho komorama i pećinama naše sopstvene istine.

Trumanov šou takođe artikuliše kako život može da se živi za zabavu drugih. Sada svi možemo postati Trumani zahvaljujući širokom pristupu onlajn platformama. Fenomen samoemitovanja proširio se u našem samopripovedajućem društvu; vašoj publici na mreži putem Tvitera, Instagrama, Facebooka, TikToka i mnogih drugih, i možete pružiti beskrajan tok života u sapunici.

„Mislim da [film] daje jak argument za ovaj osećaj sve veće nesposobnosti da se odvoji zabava od stvarnosti“, kaže za BBC Culture programerka i spisateljica Lilija Pavin-Frenks. „Možda publika ima afinitet prema rijaliti TV-u jer pruža osećaj povezanosti, ali u svojoj srži, rijaliti TV je i dalje pre svega zabava.

Truman Šou sindrom

Kontinuirana kulturna rezonanca Trumanovog šoua može se vrlo konkretno videti u nastanku „Trumanovog šou sindroma“, termina koji su 2008. skovali psihijatri Džoel Gold i Ijan Gold da opisuju pacijente koji su verovali da se dokumentuju radi zabave drugih. Iako su uspon rijaliti TV-a i društvenih medija veoma očigledno zacementirali nasleđe filma kao bezvremensko, Veir i dalje izražava svoje iznenađenje zbog „trajne“ relevantnosti Trumanovog šoua: „Izgleda da se dopada mladoj publici, što je neobično za film koji je stariji od njih“, kaže on.

Trumanov šou se završava tako što Truman pronalazi bekstvo u nebo kroz carska vrata tame – suprotno od svetlosti na kraju tunela. Čak i tako, postoji privid nade u otvorenom zaključku - nada da Truman može nastaviti da živi svoj život bez nelagodnog prisustva sveprisutne publike. Trumanov primer je onaj koji bi, neki bi rekli, našem društvu u celini bilo dobro da ga konačno prihvati.



 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI