Zašto se ponašamo kao "budale" na društvenim mrežama i kako izbeći prepucavanje?

Dezinformacija, podsmeh, ponižavanja i mržnje. Sve ovo svakodnevno "sipamo" na Internet, dok sebi uskraćujemo dragoceno vreme, energiju i mentalno zdravlje. U ovom članku ćemo potražiti odgovor na pitanje zašto se na društvenim mrežama ponašamo kao idioti i da li se tu nešto može učiniti

U poslednje vreme društvene mreže, a posebno Facebook, postaju nepodnošljivo mesto. U osnovi, svako ko stvara sadržaj ili daje komentare odgovoran je za ovo. Međutim, bilo da su to vulgarni trolovi, samoprozvani stručnjaci ili oni koji dobro misle, niko često ne pobeđuje u internet diskusijama i, obrnuto, većina učesnika gubi. Pa zašto osećamo tako veliku potrebu da se izrazimo, iako o temi uopšte ne znamo ništa?

Zašto uopšte koristimo društvene mreže?

Važan razlog je činjenica da na društvenim mrežama možemo stvoriti sliku kakvu želimo. Tokom normalnog razgovora licem u lice, osoba govori o sebi samo 30 do 40 procenata vremena . Međutim, unutar internetskog prostora ova vrednost skače i do oko 80 procenata, što je velika razlika. Naravno, razgovarati o sebi uživo često nije lako, ali na Internetu imamo vremena da razmislimo o duhu u kojem želimo da se predstavimo.

Korišćenje društvenih mreža sa sobom nosi dve hemikalije koje su poput lekova za ljude. Jedan je dopamin, koji se takođe naziva hormon sreće, iako u stvarnosti to nije tačno ime. Dopamin se zapravo ne krije u osećaju sreće, već u želji koju podstiče nepredvidljivost, a studije su pokazale da je nagon za nekim ljudima da objave tvit jači od potrebe za cigaretama i alkoholom. 

Druga supstanca je oksitocin, koji se smatra ljubavnim hormonom. Drugo istraživanje pokazalo je da je 10 minuta provedenih na društvenim mrežama dovoljno da se nivo oksitocina u telu poveća za 13 odsto. Ovo je slično povećanju ovog hormona koje neki ljudi dožive tokom dana venčanja. Ali sa oksitocinom dolazi i opuštanje i dobra volja, što čini prosečnog korisnika Fejsbuka i do 43 odsto verovatnijim da veruje ljudima nego ostalim korisnicima Interneta.

I na kraju, ali ne najmanje važno, potreban nam je neko ko će potvrditi naše postojanje. Veoma je slična situacija kao kad ste kao dete vikali: "O, mama! Vidi šta mogu!" A vaša mama je rekla: "Ali ti si zgodan!" I verujte mi, verovatno je dovoljno preterivala. Sad si velik i ne treba da te mama hvali. Za odraslu osobu dovoljna je sreća za ljude od potpuno nepoznatih ljudi. Međutim, ova sreća je izuzetno nestabilna, pa se vraćate po sledeću dozu.

Pravo na mišljenje i odgovornost za to

Društvene mreže su takav danski poklon čovečanstvu. S jedne strane, dobili smo korisne platforme sa širokim spektrom upotrebe, s druge strane, takođe delimo ovaj prostor sa ljudima koji su tamo pre svega došli da naškode. Društvene mreže imaju snažan potencijal za stvaranje mišljenja, ali kvalitet deljenog sadržaja u osnovi zavisi samo od ukusa korisnika. Zbog toga u diskusijama često nailazimo na puno nepotrebnih, ali i opasnih informacija.

Slično je pijenju alkohola, ali jeftinije i naizgled manje štetno. Svi heroji, stručnjaci i svetski prvaci ogledaju se na Fejsbuku. "Ovde sam i važan sam!" uzvikuje svaki drugi komentar. Čovek gubi inhibicije zbog lažnog osećaja anonimnosti, čak i ako je registrovan pod svojim pravim imenom. Na kraju, na sigurnom sam kod kuće i delim svoj nevin komentar, na koji zapravo ne želim da ukažem, već samo da bih pomogao i savetovao. Šta je sa deljenjem gluposti? Svi dele gluposti.

Čovek voli da se oslobodi odgovornosti za svoja zla dela. Baš kao i kada Srbija pobedi u nekom sportu, pobedili smo „mi“. Ali kad izgubi, izgubili su „oni“, one nesposobne, lenje sportiste koji ne mogu da prođu. Međutim, shvatam da vi, niko drugi , niste u potpunosti odgovorni za sve što delite . Možda ste dugo tražili posao, išli na razgovore za posao i iako ste kvalifikovani, oni vas još uvek nisu izabrali. Ne možete to objasniti, jer je vaš CV najbolji, performansi su ukrašeni i znate područje. Pa, možda su prema vašem Fejsbuku otkrili da ne žele ništa sa vama.

Da li ste korisnik društvenih mreža?

Pejzaž trolova i onih „dobrih“

Za ljude koji šire internet uvredljive ili provokativne objave u internet raspravama, korišćen je naziv „trol“. Ova reč u skandinavskoj mitologiji korišćena je za imenovanje zlog demonskog vilenjaka. Studije su pokazale da trolovi imaju problema sa izgradnjom zdravih veza u stvarnom životu. Ne moraju biti ogorčeni introvertirani ljudi, ali njihovim međuljudskim odnosima često nedostaje ravnoteže. Trolovi takođe mogu osećati da se članovi porodice ili partner ne poštuju u dovoljnoj meri.

Često mogu izgubiti osećaj odgovornosti i samosvesti. Ovaj proces naziva se deindividualizacija i dovodi do osećaja da, zahvaljujući anonimnosti, korisnik društvene mreže ne mora da reguliše svoje ponašanje u onlajn prostoru. To je sličan efekat kao kod psihoze gomile, jer se i tamo zajednička društvena pravila i norme gube u telu ljudi. Trolovi često dele provokativne postove samo zato što na to imaju pravo. Pored toga, oni obično ne moraju snositi odgovarajuće posledice zbog toga, pa ih ništa ne može odvratiti od toga.

Naravno, ima još toga u mrežnom prostoru. Trolovi, samozvani stručnjaci, hejeri ili oni koje ja nazivam prirodnim skepticima. Ovo je čovek - nepisana tabla koji ni o čemu ništa ne zna, ali u principu sumnja i ne veruje. Međutim, takođe bih uključio ljude koji komentarišu članke samo na osnovu naslova. Fascinantno je kako neki mogu započeti rat sa komentarima na temu koju post čak i ne obraća. Ali svoju krivicu snosi i druga strana, oni „pozitivni“ junaci koji su spremni da strpljivo objasne.

Tužan sam kad vidim kako se moji Facebook prijatelji često trude da objasne očiglednoj pustoši da ih veo na njihovim licima neće ubiti. Možda želite da učinite dobro delo i možda imate kompleks spasenja , ali verujte da nećete spasiti nijednog od tih ljudi. Svakako ne pokrivajući ih stručnim člancima na engleskom jeziku. Mnogi Srbi već znaju engleski jezik, ali ovde govorimo o profesionalnom tekstu na stranom jeziku, koji mnogi ljudi ne bi mogli pravilno da protumače ni na svom maternjem jeziku. Međutim, čak i sa racionalnim argumentima na srpskom, verovatno nećete uspeti.

Šta se može učiniti s tim?

Da citiram reči iz telešopinga: „Imamo jednostavno rešenje za vas!“ Da li želite da imate lepši Facebook? Počnite od sebe. Ne, ne morate svakodnevno da objavljujete u 50 komentara da ne možete da se vakcinišete. Ne, zaista ne morate da komentarišete glupu objavu svog druga iz škole, možete je čak i sakriti. Namazaćete ga licem u lice na datumu kada oboje imate dva promila. I ne, nikoga zapravo ne zanima šta mislite o epidemiološkoj situaciji u Srbiji ako niste stručnjak, zar ne?

Naravno, nikome ne uskraćujemo diskusiju, čak razumemo i najveće sumnjičave, jer nije lako biti zavisan od sopstvene glave. Nemaju svi pristup pravim informacijama i ne mogu svi reći šta je dokazana činjenica i šta je prevara. Pored toga, mislimo da je važno sumnjati, ali moguće je i u tišini. Međutim, upravo suprotno vidimo na društvenim mrežama. Prirodni skeptici se bukvalno takmiče u komentarima poput „Ne znam ništa o tome, ali po mom mišljenju ...“ , koji nam dolazi kao somarin koji zove nebo.

Pa čak i ako osećate da znate više od ostalih diskutanata, to ne znači da ćete na kraju izgledati najmudrije. Jer o tome se i radi u komentarima, zar ne? Srušite druge, osetite njihovo poniženje, sramotu, poraz. Ovo je gorivo svih društvenih mreža - snažne emocije. Međutim, ovde nastaje zanimljiv paradoks, s jedne strane nas jako zanima kakvu sliku stvaramo o sebi, a s druge strane od sebe napravimo idiota u prvoj diskusiji u kojoj učestvujemo.

Naravno, želja za sramotom je jača. Razmislite o ovome na sledeći način: ako biste svoj posao ili komentar morali da prikačite na običnu oglasnu tablu na poslu ili biste to direktno rekli nekome u lice, da li biste to uradili? Ako jeste, savetujemo vam još jednu stvar. Kad god tražite nešto za šta mislite da je „činjenica“, uključite izvore za ove informacije. O diskutantu često otkrivaju mnogo više sa njegovog profila.

BONUS VIDEO