Zaveštenje velikog župana Stefana Nemanje, šta nikako ne bi smeli da uradimo!

Obeležen je Međunarodni dan maternjeg jezika. UNESCO je 1999. godine proglasio 21. februar za Međunarodni dan maternjeg jezika kao spomen na nekoliko ubijenih bangladeških studenata u Daki (Istočni Pakistan), koji su protestvovali zbog toga što njihov maternji jezik nije proglašen za zvanični.

Bez maternjeg jezika nema ni kulturnog identiteta naroda. Brigom o maternjem jeziku pokazuje se svest o vlastitom identitetu.

Mnogi velikani naše istorije borili su se za očuvanje maternjeg jezika. Veliki župan Stefan Nemanja je ostavio zaveštenje svom sinu, Svetom Savi, kako je i zašto bitno da se maternji jezik čuva i neguje. "Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?"

Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najnenznatniju reč svoga jezika.

Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima nego i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potrao i svojih poturio.

Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod.

Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i more jezika. Biva to najčešće na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik jednog naroda tare o jezik drugog naroda.

Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kad god se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposlije se čuje samo jedan. Bitka je završena.

Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod.

Znaj, čedo moje, da ta bitka između jezika ne traje dan-dva, kao bitka među vojskama, niti godinu-dve, kao rat među narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva. Zato je čedo moje bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Posle izgubljenog jezika nema naroda.Čovek nauči svoj jezik za godinu dana. Ne zaboravlja ga dok je živ. Narod ga ne zaboravlja dok postoji. Tuđi jezik čovek nauči isto za godinu dana. Toliko mu je potrebno da se odrekne svoga jezika i prihvati tuđi. Čedo moje milo, to je ta zaraza i pogibija jezika, kad jedan po jedan čovek počinje da se odriče svoga jezika i prihvati tuđi, bilo što mu je to volja bilo da to mora.