Potapanje mrtvih kitova na dno okeana zbog bolje snabdevenosti hranom?

Naime, okean je ogroman, a šansa pronalaska mrtvog kita je minimalna, pa naučnici hvataju svaku priliku da mu sami odrede lokaciju i tamo ga postave.Tako su naučnici s Instituta Monterey u poslednjih 15 godina potopili pet kitova na različitim dubinama.

Budući da vrlo malo sunčeve svetlosti dopire do okeanskih dubina, na tim se mestima očekuje vrlo malo života zbog nemogućnosti fotosinteze. Barem tako proizlazi iz logičnog razmišljanja. No, to je bilo pre otkrića ekstremofila, organizama koji žive u dubini oslanjajući se na to surovo okruženje. Uprkos nedostatku ugljenika, te bakterije ipak traže svoju šansu za preživljavanje.

Providnost im obično stiže u obliku mrtvih fitoplanktona koji žive blizu morske površine te tonu kad umru (fenomen poznat kao morski sneg). Do svog silazka na dno sadrže vrlo malo ugljenika, no stvorenja na dnu se ipak "prilagode tim ostacima".

Patrick na dnu

Naučnici su tako 2007. na rep kita Patrika, koji je nesvesno darovao svoje telo za nauku, zavezali uže te ga odvukli natrag na otvoreni okean. Tako su imali jedinstvenu priliku posmatrati kako se u prirodi iz mrtvog stvara život. No, kad su se sledeći put vratili do Patrika, otkrili su da se njihov GPS isključio, a kita nije bilo na vidiku. Izgubili su ga.

Srećom, nakon šest meseci sasvim su slučajno naišli na njega. Kad kit završi u nutritivni izgladnelom sastavu, to narušava prirodni red, na način da postaje "švedski sto" raznim stvorenjima.

Kostur kita tako je pozitivan dar da okeansko dno, gotovo čudo. Uskoro će kostur biti pokopan ispod sedimenta, a mikroskopske bakterije će provesti svoj život u mraku - cvetajući i razmnožavajući se.

Pre ili kasnije sve se vraća u prirodno stanje i hrana na mestu palog kita nestaje - no za to treba punih 100 godina, ističu naučnici. Za to vrieme, život će napredovati.

Nakon što je položen na svoj počinak, Patrikovo leš je svakih nekoliko meseci pregledao tim naučnika, a postupak raspadanja sledila je studija. Tokom 10 godina, koliko već traje, stručnjaci su otkrili neke nove vrste crvića i puževa koji jedu kosti, a time su stekli i bolje razumevanje morskog dna koje nam je često jednako nepoznato kao i udaljene planete.