Nema više dileme, Slobodan Milošević nije umro, sa sigurnošću je potvrđeno da je UBIJEN!

Više nema dileme – Haški tribunal je zataškao istinu o Miloševićevoj smrti, dok se iz izjava holandskog toksikologa Donalda Ugesa može zaključiti da su Miloševića gotovo sigurno ubili u ćeliji Ševeningena

Zvanična verzija koju zagovara Tribunal glasi: Slobodan Milošević umro je usled prestanka rada srca u noći između 10. i 11. marta 2006. u svojoj ćeliji. Prema navodima istrage, Miloševićevo srce stalo je zato što se on nije pridržavao propisane lekarske terapije, nego je pribegavao samoinicijativnom uzimanju lekova. Prema tvrdnjama zatvorskih vlasti, Milošević je duže vremena uzimao „rifampicin“, antibiotik koji se koristi pri lečenju lepre. „Rifampicin“ u potpunosti neutrališe dejstvo lekova za regulaciju krvnog pritiska, pa bi to značilo da je Milošević sam sebe dugo i sistematski ubijao.

Međutim, ono što je istraga propustila da objavi jeste da su u februaru 2006. godine, kada je uzorak Miloševićeve krvi poslat na analizu, toksikolozi utvrdili prisustvo „rifampicina“ i da su nadležni u Tribunalu čitavih petnaest dana pre smrti Slobodana Miloševića znali da mu je zdravlje ozbiljno ugroženo. Holandski toksikolog Donald Uges tada je izjavio:

– Tačno je da sam dve nedelje pre smrti Miloševića dobio njegovu krv na analizu i utvrdio prisustvo „rifampicina“ (petak 24. februara 2006. godine). Tri dana kasnije (ponedeljak 27. februar 2006. godine), znači dve nedelje pre smrti Miloševića, obavestio sam zatvorske vlasti o činjenicama koje sam utvrdio – tvrdi Uges, što potvrđuje sumnju dela javnosti u zvaničnu verziju Miloševićeve smrti.

Više od nedelju dana pre Miloševićeve smrti zatvorske vlasti su znale da se Milošević ili sam truje, ili ga neko truje. U oba slučaja njihova je dužnost bila da ga zaštite. Zašto to nije urađeno u slučaju Miloševića?

Stvar se za Haški tribunal komplikuje još više ako se pogleda toksikološko superveštačenje Instituta za sudsku medicinu Univerziteta u Bonu. Ovo veštačenje je u Miloševićevom urinu otkrilo prisustvo još jednog leka, „droperidola“. Ovaj lek je jako sredstvo za smirenje, a američka Federalna agencija za lekove i hranu (FDA) izdala je najoštrije upozorenje o štetnosti njegove primene kod srčanih bolesnika.

U dokumentu ove agencije piše da doza „droperidola“ veća od 25 miligrama kod srčanih bolesnika vrlo često izaziva tzv. fatalnu srčanu aritmiju, odnosno prestanak rada srca. Milošević je dugi niz godina bolovao baš od hipertrofije leve srčane komore, povišenog krvnog pritiska i srčane aritmije. Dakle, da je on kojim slučajem popio više od 25 miligrama „droperidola“, ishod bi bio fatalan. Ipak, ostaje pitanje otkud tragovi ovog leka u njegovoj krvi?

Na pitanje da li je Milošević mogao samoinicijativno da uzme ovaj lek, Uges kategorično tvrdi:

– To je nemoguće. Način primene tog leka znaju samo izuzetno stručne osobe, lekari ili farmaceuti, a Milošević nije bio ni jedno ni drugo, a i bio je zatvorenik pod posebnim režimom, dakle nije mogao da dođe do bilo kakvog leka bez kontrole – objasnio je holandski toksikolog.