Ko se obogatio od brutalne pljačke Srba i Jevreja u Drugom svetskom ratu

U decembru 1997. godine u London dolaze važni predstavnici 41 države. Motiv okupljanja je velika konferencija o nacističkom zlatu, sazvana nakon “afere Mejli”. Kristof Mejli je bio čuvar u švajcarskoj UBS banci.

Obavljajući svoj posao, ustanovio je da se deo službenika banke u čudnim terminima bavi neobičnim, zagonetnim poslom - uništavanjem određenih dokumenata. Kopkala su ga pitanja - zašto, o kojim se dokumentima radi... Mejli je čeprkao, njuškao, raspitivao se i na kraju shvatio da su papiri koji idu u mašine za rezanje dokazi koji zlato i dragocenosti pohranjene u depoima UBS-a vode prema Trećem Rajhu i Jevrejima koje je opljačkao Hitlerov režim! Dragocenosti posle uništenja dokaza o stvarnim vlasnicima logično postaju vlasništvo banke. Posle toga se zakotrljala priča globalnih dimenzija...

Afera je vratila pažnju svetske javnosti na grandioznu, genocidnu otimačinu izvedenu u Trećem Rajhu, ali i njegovim satelitima. Konferencija je u fokusu imala ponašanje neutralnih država koje su taj posao olakšale - Švajcarske i Vatikana, a cilj je bio pozvati sve zemlje u koje vodi trag zlata na otvaranje arhiva, nalazak dragocenosti i restituciju žrtava.

Jedan od ključnih ciljeva konferencije bio je, kako se vidi iz CIA izveštaja koja su nedavno deklasifikovana, nagovoriti Vatikan da objavi arhivska dokumenata koji bi - između ostalog - otkrili tajnu ustaškog zlata koje je tamo završilo.

Glavni američki čovek na konferenciji je Stjuart Eliot “Stu” Ajzenstat, diplomata i advokat, koji je dužnost ambasadora SAD-a u Evropskoj uniji obavljao od 1993. do 1996. godine. Ajzenstat se pre toga, 7. novembra, na poverljivom brifingu u Vatikanu susreo s ocem Marselom Čapinom, jednim od dvojice vatikanskih zvaničnika koji će predstavljati Svetu Stolicu na londonskoj konferenciji o nacističkim dobrima, kao i s ministrom spoljnih poslova Svete Stolice, Kelestinom Miglioreom, jednim od najprogresivnijih vatikanskih klerika.

Ajzenstat je izvestio Čapina o “izveštaju o neutralnima”, koji se odnosio na Vatikan. Pozdravio je odluku Svete Stolice da pošalje predstavnike u London i podstakao ih na “aktivno učešće”. Ajzenstat je pozvao Vatikan da ubrza postupak pregleda svojih dokumenata i otvori svoje arhive vezane za imovinu spoljnim istraživačima. Čapin se, doznajemo iz izveštaja CIA. “zahvalio Ajzenstatu na brifingu i opisao napore vatikanskog arhiva u vezi sa otkrivanjem sudbine skrivene nacističke imovine. Rekao je kako ima konačno ovlašćenje u pristup poverljivim zapisima koje bi ‘već sutra’ mogao da učini javno dostupnim. Vatikanska praksa je otvaranje arhiva radi potpunog pregleda pontifikata pojedinog pape. Napomenuo je, međutim, da nakon izdanja s 11 svesaka, pontifikat Pia XII nije predviđen za celokupan pregled i izdavanje, i to sve do 2000. godine”. Ali to se do danas nije dogodilo...

Čapin je smatrao da bi trenutno objavljivanje bila greška jer vatikanski arhivari još nisu u potpunosti katalogizovali materijal. Na pitanje o saradnji ustaša i sveštenika rekao je da su “neki franjevci bili mnogo više Hrvati nego katolici”, a Vatikan je na pitanje ustaškog zlata osetljiv.

Dodao je kako nije video dokumente koji bi podržavali tezu o ulozi Vatikana u prikrivanju zlata ustaških žrtava. Čapin je rekao Ajzenstatu da će “američka vlada morati da prihvati njegovu reč da Vatikan neće uništiti nikakve ‘neugodne’ dokumente s kojima bi mogao da se sretne” dodajući kako mu treba verovati i “ako izvesti da u pregledu svoje arhive nije pronašao ništa”.

Rekao je Amerikancu da su novinski isečci iz jugoslovenske štampe u vreme suđenja Stepincu “jedini pronađeni zapisi koji su raspravljali o tom pitanju i da bi službeni zapisi koji se odnose na to zlato trebalo da budu dostupni u Beogradu”.

Ovde ćemo se s Ajzenstata i njegovih napora da otkrije tragove koji vode prema ustaškom zlatu zaputiti prema ustaškim i drugim domaćim izvorima na tu temu, koja već decenijama uzbuđuje javnost. Jednu je priču Udbi ispričao Ante Moškov, komadant "Poglavnikova tjelesnog sdruga", koji je s tim zlatom imao i lično iskustvo. Moškov priča o begu Pavelića i ekipe u Austriju s delom tog zlata u proleće 1945. godine:

"Nekako u isto vreme, da bude stvar potpuna, Pavelić je poslao Lisaka u jednu ekspediciju po neke zakopane zlatnike (navodno oko 2.000 zlatnika) koje su, prilikom bega iz engleske u američku zonu, u nekoj šumi zakopali Pavelić, Lisak, Kirin i Braco. Prema pričanju Lisaka, a kasnije Viktora Reberniščaka, koji je bio izdvojen, dok je Pavelić sa spomenutom trojicom neopaženo negde u šumi zakopavao, niko nije mogao od onih koji su bili s Pavelićem (osim Kirina, Lisaka i Brace) da zna mesto. Dok su dvojica kopali, dvojica su držali stražu i nijedan se od ostavljene grupe nije odvajao. Lisak se vratio i izjavio da je na mestu zlatnika našao drvenu daščicu ili karton na kojem je pisalo: ‘Hvala na dukatima, pozdravljaju partizani!’. Dakle, i ta rezerva za koju su neki izvan porodice Pavelića znali da postoji je nestala", objašnjava Moškov, ali i tu se pojavila misterija: jesu li zlato zaista našli partizani ili je to bajka Pavelićevih ljudi.

Moškov, međutim, ne priča kako je i sam učestvovao u sakrivanju dela zlata. Moškov je, naime, kod sebe čuvao deo ustaškog zlata, u “devet sanduka dimenzija 30x20x12 cm, po 35 kilograma zlata u svakom sanduku, prema rečima B. Kavrana, odnosno oko 22 kilograma po proceni Jere Jareba”, a znao je i gde je drugo zlato, kojeg nije bilo malo".

“Deo novca (Moškov je) potrošio i za svoje potrebe u Italiji, a preostalo je ostalo zakopano kraj Radštadta”, piše Ivica Hrastović s Hrvatskog vojnog učilišta u naučnom radu o Moškovu. (...) Budući da su za zlato još znali pukovnik Frane Šarić i Marko Čavić, teško je reći kakva mu je bila sudbina posle hapšenja generala Moškova, ali je moguć dvostruki rasplet: ili su Englezi prisilili Šarića da im kaže sve što zna o zlatu kad su on i Moškov bili u zatvoru (Šarić je izašao iz zatvora bez objašnjenja, a Moškov je izručen jugoslovenskim vlastima) pa su ga pronašli i uzeli ili su zlato kraj Radštadta iskopali Šarić ili Čavić, ili zajedno ili s još nekim, te s njim otputovali za Argentinu između decembra 1946. i marta 1947., dok je A. Moškov bio u zatvoru i još se nadao da neće biti izručen. Određeni izvori upućuju na to da je u trošenju tog zlata učestvovao i Pavelić.”

Prema podacima koje prikupio istoričar Mario Jareb, u Švajcarskoj je završilo 1338,87 kilograma ustaškog zlata i oko 2.750.000 švajcarskih franaka.

“Bili su u trezorima i na računima švajcarskih banaka krajem rata 1945. godine. Deo zlata (358,42 kilograma) bilo je zlato koje je centralna nemačka banka Rajhsbank dostavila HDB-u na osnovu plaćanja Nemačke NDH za prevoz nemačkih vojnih trupa i ratnog materijala preko državnog područja NDH. Drugi deo zlata (980,45 kilograma) bilo je uglavnom zlato koje je HDB uspela da dobije iz trezora filijale bivše Narodne banke Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu. Spletom okolnosti, ubrzo po odlaganjuovih sredstava u Švajcarskoj, švajcarske vlasti su blokirale pristup i raspolaganje njima vlastima NDH. Uprkos pokušajima vlasti NDH i predstavnika HDB, blokada se održala sve do kraja rata. Na kraju, tokom leta 1945. godine uspele su jugoslavenske komunističke vlasti da dobiju ove vrednosti", piše u recenziji jedne Jarebove knjige.

"Otkrili smo da je nemačka Rajhsbanka svesno ugrađena u svoje zlatne rezerve pljačkala monetarno zlato od vlada zemalja okupiranih od strane nacista. To nije učinjeno samo kako bi se napunili džepovi nacističkih vođa, nego je to bila svesna politika i glavno sredstvo finansiranja i održavanja ratnih napora, jer je nemačka valuta u suštini bila bezvredna. Drugo, sledili smo trag novca i videli da su velike količine opljačkanog zlata napustile Rajhsbanku i prošle kroz Švajcarsku nacionalnu banku i ostale švajcarske banke, a u manjoj meri i kroz druge zemlje koje su ostale gotovo neutralne kroz većinu ili celi rat. Kad su ga pretvorili u švajcarske franke, nacisti su kupovali ratni materijal. Tako su najvažnije privredne veze Švajcarske s nacističkom Nemačkom igrale ključnu ulogu. Treće, mnogi od ovih neutralnih elemenata olakšali su - čak i u kasnoj fazi rata - nacistički ratni napor ne samo razmenom zlata za valutu potrebnu za kupovinu kritične robe, nego i snabdevanjem Nemaca kritičnim materijalima, od kugličnih ležajeva i rude gvožđa do volframa i hroma. Četvrto, pokazali smo konačno da je neko zlato žrtve - zlato oduzeto ili brutalno izvađeno žrtvama nacističkog progona, uključujući i one poslate u koncentracijske logore - završilo u nekim neutralnim zemljama i nenamerno se pomešalo sa zlatom centralne banke. Konačno, zaključili smo i da su tužna kombinacija ravnodušnosti neutralnih nacija, sukobljeni prioriteti i neaktivnost saveznika, uključujući Sjedinjene Američke Države, rezultirali nedovoljnim naporima da se opljačkano vrati. Nadalje, nije učinjeno dovoljno da se ta imovina iskoristi za dobrobit preživelih žrtava rata i holokausta", napisao je posle konferencije Ajzenstat.

On je obećao da će se i u budućnosti posvetiti pitanju “ustaškog zlata” i njegovog kretanja iz Hrvatske tokom rata, uključujući ulogu Vatikana. Bilo je mnogo značajnih rezultata s Londonske konferencije, zaključio je.

"Pre svega, to je neverovatan stepen priznavanja i slaganja ključnih istorijskih činjenica. Zauvek pokopan, nadam se, bio je izopačeni revizionistički stav da se holokaust nekako nikad nije dogodio ili da je njegov opis bio preteran..."