"Kao ženu su me tukli i vređali. Tek kad sam ugradio penis, postao sam srećan"

"Naći ću tog tvog psa i zapaliti ga", tako glasi jedna od mnoštva užasnih poruka koje sam nedavno dobio samo zato što sam na društvenoj mreži nakon dugog niza godina progovorio glasno o maltretiranju koje sam doživljavao, a doživljavam i sada. Pojednostavljeno, rodio sam se kao devojčica, ali sam oduvek u svojoj glavi bio dečak/muškarac.

Živio sam u predivnom malom gradu u kojem svako zna tvoje ime, a ako ga i ne zna, zna ime tvojih roditelja.

Krajem osnovne škole shvatio sam da me privlače devojke.

I to je bilo logično, zar ne, rekli biste da ne znate da sam i sam tada još uvek bio devojka. Dotadašnji prijatelji su se pretvorili u glavne neprijatelje nakon što se to saznalo.

Cure su mi na hodniku pevale: "Čuvajte se, pazite se, jer stoka je na putu" kada bih išao do WC-a. Bilo nas je 33 u razredu i samo je jedna osoba, kojoj sam dan-danas zahvalan na tome, tada pričala sa mnom. Često bih pobegao iz škole ranije ili menjao put do kuće samo da ne idem s ostatkom učenika putem jer su neki znali da bacaju i kamenje na mene.

Tada sam počeo da se sečem žiletom po telu. Bilo je toliko boli nakupljene u meni koja suzama nije mogla izaći, a kada bih se zarezao po rukama ili nogama i vidio da teče krv, bilo bi mi lakše. Sećam se, jednom prilikom sam bila skroz krvava, a ja sam se osećao bolje nego ikada jer me ništa nije bolelo u tom trenu. Niti jedna njihova reč u tom trenu nije mi mogla ništa.

Zla deca

Nastavnici su me, kada su postali svesni ponašanja drugih učenika, poslali školskom pedagogu, gde sam kasnije često boravio u pokušaju da nađem odgovore na to zašto su ostala deca odjednom tako zla i čime sam zaslužio da se odjednom tako ponašaju prema meni.

Sve je rezultiralo prebacivanjem iz jednog razreda u drugi, ali to nije bilo od velike pomoći budući da je značilo da sam samo u učionici do. Samo druga vrata, ali ista škola, isti hodnici, isti grad.

Uz podršku pedagoga i pokoju lepu reč mlade nastavnice koja se nije ustručavala povisiti ton na razred koji bi me ismevao kad bih bio prozvan da odgovar pored table, preživio sam osnovnu školu. Nadam se da će se prepoznati u ovim mojim rečima i znati da sam im zahvalan.

Srednja je počela dobro jer više nije bila u potpunosti ista postava učenika, makar nisam otišao daleko s obzirom na to da je bila "naslonjena" na osnovnu školu. Moje rezanje je od mene napravilo osobu koja je prividno čvrsta te sam nekako prešao preko svega. Naterao sam se da im oprostim i nekako se prilagodim njima. Da ne pričam o onome o čemu želim da pričam, nego o onome što oni žele da čuju. I tada sam bio prihvaćen. Bio sam među "cool ekipom" u razredu.
Nekoliko dana pre svog 18. rođendana nešto je puklo u meni i više nisam mogao da se pretvaram. Uzeo sam taj dobro poznati žilet i prerezao vene, u nadi da je tu patnji kraj i da me neće više biti.

Umesto toga, pronađen sam prerano i probudio sam se u bolnici. Ubrzo nakon završetka srednje škole otac je preminuo. Majka je bila slomljena, a ja sam bio tup za tu bol zbog boli koja je bila nakupljena u meni radi drugih stvari. No, bilo mi je žao majke, žao mi je bilo da je gledam kako plače i ne zna šta bi sa sobom, kako ne zna čime ćemo poplaćati sve dugove koji su ostali za tatom.

Nedugo nakon toga preselio sam se u veliki grad, našao posao i počeo da živim s devojkom, a majci slao novce da pokrije dugove.

S tom devojkom ostao sam gotovo deset godina.

Sebe nikada nisam doživljavao kao devojku, pretežno sam radio sve što rade dečaci. U nedostatku informacija mislio sam - ako sam rođen kao žensko i volim cure, mora da sam lezbejka. Tako su mi bar drugi rekli. No, nisam se uklapao među lezbejke i nisam pronalazio s njima zajednički jezik. Najbolje sam se osećao kad sam bio s dečacima i kad bi me neko oslovio s: "Ej, dečko". Mrzio sam svoje telo i skrivao sam grudi jer osoba koja sam bio u svojoj glavi nije odgovarala osobi koju sam vidio u ogledalu. Tada sam na internetu našao druge dečake koji su delili iste osećaje i misli poput mene te sam shvatio da moje "stanje" ima naziv, transseksualnost. Osoba rođena u pogrešnom telu. I da za to postoji rešenje.

Rak koji jede srce

Nedugo nakon toga majci je dijagnostifikovan rak i doktori su prognozirali da će poživeti još mesec dana.

Vratio sam se kući da se brinem o njoj jer nije imao ko drugi. Kuvao sam joj, kupao je, menjao vrećicu koju dobije pacijent koji ima rak debelog creva. Majka je poživela godinu i po. Govorio sam joj da može mirno ići, da se ne brine, da ću ja biti dobro, samo da joj skratim patnju.

Nakon njene smrti odlučio sam napokon da preuzmem kontrolu nad svojim životom, a imao sam 29 godina. Informisao sam se o proceduli za promenu pola.

Operacije su bile teške i bolne, ali kad si u stanju da ti od njih zavisi dalji život, napraviš sve.