Iza glamura i sjaja kriju se mračne tajne: Ova porodica vlada svetom, a evo zašto su toliko posebni!

Francuski ogranak bankarske dinastije Rotšild (Rothschild) datira od 1812. godine kada se Jakob Mejer Rotšild, najmlađi od petorice braće, iz Frankfurta preselio u Pariz. Položaj Jevreja u Francuskoj znatno se poboljšao posle Građanske revolucije 1789. godine, a u naredne dve godine oni su ostvarili punu emancipaciju. Jakoba, koji je u Parizu promenio ime u Džems (James) tamo je poslao otac Mejer Amšil Rotšild, kada je mladić imao 20 godina. Osim ogromne finansijske moći, porodica je u Francuskoj stekla reputaciju kulturne avangarde visokog društva i velikih zadužbinara. Ključne zasluge za to imale su dve žene.

Rotšildi su podržali Engleze u ratu protiv Napoleona Bonaparte, a nakon Julske revolucije 1830. kreditnim paketom pomogli su novom kralju Luj-Filipu da stabilizuje finansije svoje vlade. Četiri godine kasnije odobrili su državi i drugi zajam, a kralj je u znak zahvalnosti odlikovao Džemsa Legijom časti. Osnivački kapital Banque Rothschild iznosio je današnjih oko 4,1 milion evra, do 1852. godine banka je bila „teška“ više od 450 miliona današnjih evra, a dvadeset godina kasnije 1,9 milijardi evra.

Veliki novac banka je zaradila prodajom francuskih državnih obveznica domaćim investitorima preko filijale u Londonu, da bi zaštitila njihovu anonimnost. Opšte mišljene bilo je da su Francuzi bliži pobedi u Napoleonovim ratovima protiv Engleza, pa su francuske obveznice bile skupe, a britanske jeftine. Nije poznato zašto su Rotšildi verovali da će Napoleon biti poražen, ali oni su kupovali britanske obveznice jeftino, a zatim su kada je došlo vreme, njihovom prodajom po višoj ceni napravili ogroman profit.

Poslovanje Banque Rothschild nije bilo nasumično i samostalno, nego su braća blisko koordinisala svoje finansije, pa su delovali poput današnjeg Međunarodnog monetarnog fonda i dominirali su međunarodnim tržištem obveznica u 19. veku. Objašnjavajući kolika je tada bila moć banaka u vlasništvu Rotšilda, savremeni istoričari upoređuju to sa eventalnim udruživanjem današnjih banaka Merrill Lynch, Morgan Stanley, JP Morgan Chase & Co. i Goldman Sachs. Da, NM Rothschild je bila najveća banka u svetu i stabilizovala je finansije mnogih evropskih vlada.

Džems Rotšild jačao je kroz finansiranje zajmova evropskim vladama, a među njegovim ekskluzivnim klijentima bio je belgijski kralj Leopold Prvi. Kao jedan od suosnivača železničke kompanije Chemins de Fer du Nord bio je njen prvi predsednik od 1845. do smrti. Kompanija je dobila pravo na eksploataciju pruge od severa Pariza (Gare du Nord) do Kalea na Lamanšu, a izgradila je i nekoliko novih linija. Uporedo sa tim, Džems je ušao u rudarski biznis i vađenje nafte u Crnom moru i Kaspijskom jezeru, na području današnjeg Azerbejdžana, kao i u proizvodnju najboljih vina. Upravljanje porodičnom imperijom preuzimali su najsposobniji naslednici, a bogatstvo Rotšilda se gomilalo.

Od prve polovine 19. veka Rotšildi upravljaju vinarijom Château Lafite Rothschild, koja je stvorena otkupom vinograda i objekata koji su nekada pripadali porodici Lafit, severozapadno od Bordoa. Vinariju su tokom Drugog svetskog rata okupirali Nemci i teško poharali njene podrume. Na aukciji Christie’s 1985. godine boca vina iz 1787. godine prodata je za 156.000 dolara, a 2010. u Hong Kongu na aukciji Sotheby’s tri boce vina iz 1869. prodate su za po 232.000 dolara.

U glamuru i sjaju bogatstva i Belle Epoque ere, prezime Rotšild sijalo je sve sjajnije u visokom društvu Pariza. O zabavama koje su pravili dugo se pričalo. O najboljoj od svih zabava još se piše. O jednoj kostimiranoj kasnoj večeri iz 1971. godine, koju je priredila baronica Mari-Elen de Rotšild, rođena Njujorčanka i supruga Gija de Rotšilda. Mnogi i dalje tvrde da je ta zabava u dvorcu Chateau de Ferrieres na obodu grada, najglamuroznija zabava koju je Pariz video u 20. veku. Među 350 zvanica te večeri bili su Odri Hepbern, princeza Grejs (Keli) od Monaka, Elizabet Tejlor, Ričard Barton i ostalo svetsko jet-set društvo istančanog ukusa.

Čuveni britanski modni fotograf i filmski scenograf Sesil Beton slikao je zabavu, a na retkim fotografijama koje su dospele u javnost zabeleženi su upečatljivi prizori raskoši enterijera, hrane, pića i kostima. Glumica i model Marisa Berenson rekla je sećajući se te noći: „Čim biste kročili u Ferieres bilo je kao da ste se vratili u luksuznu prošlost. Žene su nosile haljine, steznike, tijare, pokrivale su glave maskama i nosile puno nakita“. Gij de Rotšild uvršten je 1985. u Hall of Fame najbolje obučenih muškaraca u svetu, u izboru koji danas vodi magazin Vanity Fair.

Neke od kostima dizajnirao je Salvador Dali, a pozivnice su bile ispisane naopako, pa su se morale čitati u ogledalu. Iako neki tvrde da je to jedan od dokaza satanističke dimenzije čitavog događaja, verovatnije je da je ipak reč o umetničkom nadrealizmu i bogataškom ekscentizmu, kao i u slučaju ženskih šešira od zlatnih kaveza za ptice i maski sa tri lica, koji su se nosili te noći. Zabava je priređena u čast 100. godišnjice rođenja francuskog književnika Marsela Prusta, autora sedmotomnog romana „U potrazi za izgubljenim vremenom“.

Govoreći 70 godina ranije o Džemsovoj unuci, baronici Beatris Efrusi de Rotšild, Prust ju je opisao kao „zanosnu osobu“. Ona je ostala upamćena po lepoti i ogromnoj strasti za umetničke predmete u koje je uložila veliki deo bogatstva. Budući da je osnivač dinastije Mejer Amšel Rotšild odredio da žene iz porodice mogu biti zaposlene kao arhivatorke ili kolekcionarke, Beatris je život posvetila sakupljanju i čuvanju umetničkih predmeta. Standardi ophođenja, slaganja boja i održavanja i dodirivanja umetničkih dela već su bili utvrđeni u porodici, a ona ih je dodatno podigla.

Odrasla je između vile San Florentin, zamka Ferieres i vile u Kanu, a posle razvoda od ruskog bankara Morisa Efrusija sa kojim je živela u Monte Karlu, sasvim se posvetila svojoj ljubavi za sakupljanjem umetničkih predmeta. Najpre je podigla danas čuvenu Viliu Efrusi de Rotšild na Francuskoj rivijeri koju je projektovao arhitekta Aron Mesaja, uklapajući izgled građevine sa umetničkim kolekcijama investitorke. Skladna neoklasična vila u raskošnom vrtu sa pogledom na Mediteran, diskretno dominira panoramom gradića San Žan Kap Fera. Kuća je ispunjena antikvarnim nameštajem, slikama starih majstora, skulpturama i obimnom kolekcijom najfinijeg retkog porcelana.

Ministarstvo kulture Francuske ovaj vrt klasifikuje kao jedan od najznačajnijih u zemlji. Njen vrt pominje i pesnik Andre de Fukjer, koji je svojevremeno napisao da se dobro seća besprekorno nežnih crta lica gospođe de Rotšild. Uvek je bila odevena u plavo, a pored njenih nogu bio je mali foks terijer. „Rođena u bezgraničnom horizontu bogatstva, mada neupadljiva, osim kada je pravila veličanstvene zabave, a naročito se sećam jedne kada smo imali privilegiju da u bašti njenog dvorca okupanog mesečinom vidimo Anu Pavlovu dok igra po taktovima Šopenovog nokturna“, zabeležio je pesnik. Bila je to primabalerina Ruskog carskog teatra.

Baronica Beatris Efrusi de Rotšild zaveštala je Francuskom institutu umetničku kolekciju neprocenjive vrednosti. Tu su se našli porcelan Sevr i Vinsen, ulja na platnu italijanskih renesansnih majstora, dragocene kolekcije crteža Fragonara i arhitektonski crteži iz Srednjeg veka i Renesanse. Vila je nakon baroničine smrti pretvorena u muzej, uz poštovanje njene želje da se zadrži atmosfera salona. Francuskim institucijama baronica je zaveštala oko 6.000 umetničkih predmeta u četiri vile. Vila Efrusi de Rotšild se iznajmljuje za venčanja i svadbene proslave do 120 gostiju po ceni od 14.500 evra van sezone i po skupljoj ceni između maja i oktobra. Rotšildi su izgradili više od 20 vila i zamkova u Francuskoj.

Pre nego što je postao predsednik Francuske, Žorž Pompidu bio je pedesetih godina 20. veka generalni direktor u kompaniji Imeris. Veliki šef kompanije bio je Gij de Rotšild, koji se 1963. godine našao na naslovnoj strani magazina Time, zbog značajnih rudarskih poduhvata i ulaganja u SAD i Velikoj Britaniji. Kada je nacionalizovana u vreme vlade predsednika Fransoa Miterana 1981. godine Banque Rothschild imala je oko 2.000 zaposlenih i imala je godišnji obrt oko pet milijardi današnjih dolara. Dve godine kasnije Erik de Rotšild rekapitalizovao je banku i nazvao je Rothschild & Cie Banque. Tako se nazivala sve do 2003. i spajanja sa londonskom N M Rothschild & Sons kada su postale Rothschild & Co. od kada je stalno u 10 najboljih investicionih banaka za spajanja i preuzimanja (M&A), a 2018. bila je rangirana kao prva u svetu.