Ispovest mlade devojčice (14), koja je kao žrtva maltretiranja ostavljena na ulici, bez krova nad glavom!

Ovo je priča o nesrećnoj sudbini deteta koje je za jedan dan postalo beskućnik sa samo 12 godina. Nemarnost njenih roditelja nikako ne može da se opravda, a ono šta je doživela boraveći na ulici će joj ostaviti trajne posledice i traume za ceo život. Devojčuca je svoju životnu priču počela sa potresnom rečenicom:

„Otac me je fizički zlostavljao, pa sam odlučila i otišla da živim kod porodice mog prijatelja.“

Sve je počelo kada sam živela sa ocem u Tillsonburgu. Tillsonburg je bio mesto gde sam živela ceo život. Moj tata, moja sestra i ja živeli smo sa mojim ujakom. Moj brat koji je živeo napustio je Tillsonburg da bi živeo kod moje majke u Misasugi. Otac me je fizički zlostavljao, pa sam odlučila i otišala da živim daleko od njega, kod porodice mog prijatelja.

Tamo sam živela oko tri meseca. Kada sam otišao da živim kod mame u Misasugi, izbacila me je i poslala nazad u Tillsonburg, nakon otprilike nedelju dana. Ostavila mi je odeću ispred vrata, to je to. Imala sam samo 14 godina i to je bilo prvi put kada sam se osetila usamljenom. Nisam imala kontakt sa mamom jer nisam imala telefonski broj od nje i kontakt sa tatom jer se preselio u Albertu.

Dakle, živela sam sa nekim prijateljima koji su imali svoj stan. Bilo je to najgore mesto u kojem sam ikad živela. Mnogo dece sa 14 ili 15 godina je bilo tamo, mislila sa, da ću živeti život ne morajući ići u školu i družeći se sa prijateljima po ceo dan i zabavljajući se celu noć. Bilo je zabavno oko dva meseca, ali kuća je uvek bila prljava i smrdela je. Svuda je bilo izmeta životinja. Spavala sam na podu. U kući je bilo jedva hrane, a kada je i bilo, niko je nije smeo da jede. Uvek je bilo ljudi koji su ulazili i izlazili. Nikad nije bilo tople vode! Uvek je postojao sukob između ljudi.

Napokon, nakon toliko vremena, odselila sam se sa još jednim prijateljem koji je živeo tačno iznad mojih drugih prijatelja. On je imao dvadeset jednu, a ja još četrnaest godina. Tada je izgledalo sjajno. Ali kad sada bolje razmislim, ono što smo radili nije bilo u redu, imali smo seks. Ali kao glupa četrnaestogodišnjakinja tada sam mislila da je to u redu, iako mi je najbolji prijatelj rekao da nije. Živela sam s njim nekoliko nedelja dok se nismo potukli i izbačen sam na ulicu.

Otprilike pet meseci provodila bih noć tu i tamo. Ukrala bih hranu, bilo šta što bih mogao da uradim da bih preživela. U ovom trenutku osetila sam da nemam ništa. Osećala sam samoubilački nagon i mislila sam da nemam zbog čega da živim, ali onda bih razmislila o svojoj sestri i ostala jaka. Tužan deo svega ovoga je što mi porodica uopšte ne bi pomogla. Kada više nisam smela da ostanem kod prijatelja, morala sam da pribegnem od njih, spavajući na klupama u parku i toboganima.

21. juna 2006. godine otišla sam kod tetke da vidim da li zna broj moje mame ili oca i desilo se da zna. Nazvala sam i oboje su mi poslali ukupno oko 180 dolara za rođendan. Glupo, potrošila sam dosta toga na alkohol, ali sa ostatkom novca kupila sam hranu i odeću. Uhapšena sam i dobila 65 dolara kazne. Otprilike pet meseci takav je bio moj život, usamljen i bez vrednosti. Osećala sam da to uopšte nema smisla dok nisam upoznala porodicu koju nikada neću zaboraviti.

U svemu su mi pomogli. I dalje sam se osećala usamljeno, ali sa druge strane osećala sam da opet ima zašta da živim. Ponovo sam stupila u kontakt sa tatom. U Tillsonburg je došao iz Alberte. Tata i ja smo boravili u kući prijatelja oko nedelju dana. Više se nisam osećala tako usamljeno kada sam imala nekoga pored sebe. Tata i ja smo otišli ​​u vojsku spasa i rekli su nam o porodičnom skloništu, pa nas je tatin prijatelj odvezao u London. Bilo je to približno sredinom novembra 2006. Ostali smo do početka januara.

Nije bilo tako loše, s obzirom na to da sam imala krevet za spavanje, hranu u stomaku, ljude za razgovor i novac koji su nam davali svake nedelje. Jedino što mi se nije svidelo bilo je to što su svi imali problema sa nekim drugim ko je tamo ostao, a neki ljudi su bili tamo samo zato što su bili lenji. Život u skloništu pokazao mi je mnogo toga, bilo je više ljudi koji su kao ja i koji razumeju stvari kroz koje sam prošala. Za sve postoje i ljudi. Neko da nam pomogne da nađemo mesto, upoznamo nove ljude i neko da nam pomogne kad se uselimo u zajednicu.

Sad mi je šesnaest godina i sve se to dogodilo za dve godine. Vau. Sada sam srećan. Više ne živim sa ocem. sklonjena sam, a pomoglo mi je Društvo za pomoć deci, pošto je otac ponovo postao nasilnik. Boravim u predivnoj porodici sa svojom malom sestrom, koji nas paze i čuvaju i daju nam puno ljubavi. Srećan sam i sigurna kao i ovako se dugo nisam osećala.