Da li su naši preci mogli da vide auru i kako možemo da istreniramo naše oko?

Vidljivi spektar kod većine ljudi čini kombinacija tri boje – crvene, zelene i plave – koje hvataju konusne ćelije retine, svaka posebno osetljiva na jednu od ove tri osnovne boje (a mnogo manje na široki opseg talasnih dužina).

Daltonizam (nesposobnost razlikovanja boja), obično izaziva nedostatak crvenog ili zelenog receptivnog konusa – što je rezultat pomešanih X hromozoma na kojima su blisko smešteni geni crvenog i zelenog fotopigmenta. Takvom oku nedostaju crveni ili zeleni pigment, ili se umesto crvenog i zelenog pojavljuju dva različita crvena ili dva različita zelena pigmenta. (Usled nasumičnih mutacija i grešaka u genetskoj transkripciji, manje hemijske rasparenosti u ćelijskim komponentama javljaju se kod svih pojedinaca; te promene obično nemaju uticaja na funkcije ali mogu dovesti do toga da fotopigmenti reaguju na donekle različite talasne dužine.)

Ako je ovakva mutacija prisutna na muškarčevom X hromozomu on će biti daltonista; ako se mutacija javi na samo jednom ženinom X hromozomu, ne samo da ona neće biti daltonista (iako je nosilac daltonizma) već će, zahvaljujući fenomenu nazvanom X neaktivnost – gde se neke ćelije oslanjaju na X hromozome a druge na druge hromozome – teorijski posedovati četiri različita fotopigmentna gena: plavi, crveni, zeleni i “promenjeni” crveni ili zeleni.

Suština je u razlici između ovog četvrtog fotopigmenta i ostala tri i u činjenici da li to uzrokuje da žene vide boje na drugačiji način i da se njihov mozak i nervni sistem adaptiraju da omoguće procesuiranje dodatnog protoka informacija. Doktor Gabrijela Džordan je sprovela niz eksperimenata u kojima su učestvovale majke dece koja nisu u stanju da raspoznaju boje. Od majki je traženo da pomešaju zelenu i svetlonarandžastu tako, da budu istovetne određenoj nijansi žuto-narandžaste (kod trihromata postoji čitav dijapazon mogućih nijansi, ali kod tatrahromata samo jedna koja se savršeno poklapa sa traženom). Doktorka Džordan je otkrila nekoliko žena koje su bile u stanju da razlikuju naizgled potpuno iste nijanse, neprimetne za većinu ljudi.

Džej Nic, molekularni biolog sa medicinskog fakulteta u Viskonsinu, koristi genetske tehnike da bi identifikovao potencijalne tetrahromate. Problem postizanja konačnog rešenja dolazi od nemogućnosti da se opiše ili razume subjektivni doživljaj boje.

U okviru našeg razumevanja funkcije ljudskog mozga, evolucije čoveka i prirode percepcije, mogućnost dokazivanja da zaista postoje tetrahromati – a time i pribavljanje dodatnog dokaza o prilagodljivosti nervnog sistema ljudi – dobija izuzetno značajne naučne implikacije. Daltonizam bi se mogao lečiti genskom terapijom, pa bi čak i sve žene mogle da steknu tetrahromatski vid. Iz toga bi nastala čitava jedna nova tehnološka grana sa zasada nesagledivm primenom.

Pčele, na primer, koriste svoje tetrahromatske sposobnosti da bi lako i brzo razlikovale nijanse cveća. U modernom svetu, takva sposobnost kod ljudi još nema praktičnu prednost. Može se čak dogoditi da tetrahromatski vid predstavlja izvor neizmerne frustracije svoga vlasnika pošto je reprodukcija svih boja oko nas zasnovana na trobojnom sistemu, pa u takvoj realnosti tetrahromata ne bi mogao jasno da vidi šta se događa na televiziji ili šta objavljuje štampa.

Tetrahromati nisu jedini koji na neuobičajeni način doživljavaju boje. Istraživanja dr Džejmija Vorda sa univerzitetskog koledža u Londonu i naučni rad objavljen u časopisu Kognitivna neuropsihologija, ukazuju da se retkim oblikom sinestezije nazvane emocionalno obojena sinestezija, može objasniti poreklo aure.

Vord smatra da neki sinestete “vide” emocije kao boje: dok povezuju emocije sa određenim figurama, one su okružene odgovarajućom bojom. Ako smo baš prisiljeni i svako od nas može reći koja emocija odgovara kojoj boji. Vord je ubeđen da je subjekat njegovog istraživanja, devetnaestogodišnja devojka sa inicijalima Dž.V, istinski sinesteta koja uvek i automatski vidi specifičnu boju vezanu za osobu koju poznaje. Doslednost ove devojke u povezivanju imena i boja je bila daleko veća od kontrolne grupe, a kada bi se imena napisala “pogrešnom” bojom ona ih je odbacivala. Pridoda drugih podsticaja na koje je imala istovetene sinestetičke reakcije, navela je Vorda na zaključak da su to emocije izazvane određenim rečima, a ne reči koje potom izazivaju boje.

Drugi slučajevi emocionalno posredovane sinestezije pojavljuju se povremeno u literaturi. Tridesetih godina prošlog veka, na primer, zabeležen je slučaj deteta koje je strance videlo kao “blistavo narandžaste oblike sa crnom bordurom”. Kada ih je bolje upoznao, boja bi se promenila i postala “bledo plava ili rozikasto ljubičasta”. “Ako dobro upoznam ljude, oni prestaju da menjanju boju – sami postaju jedna boja”, rekao je dečak.

Vord smatra da ovakve slučajeve izazivaju najverovatnije neobično jake veze između oblasti mozga sinestete koje se bave emocijama i bojama, uz dodatak određenih urođeno uparenih emocija i boja koje izgleda dele sve kulture sveta.

Sugerisano je da je sinestezija zapravo primitivnija funkcija moždanih operacija, ostatak iz vremena pre nego što su praktične potrebe i razvoj jezika razdvojili i razvrstali čulna iskustva. Ukoliko je to tačno, možda su naši preci onda bili u stanju da svakodnevno vide aure koje su greškom proglasili energijom koju isijava osoba u koju gledaju, a da zapravo boje nisu postojale u realnom svetu već samo u njihovom umu i prikazivale su isključivo ono što su posmatrači osećali prema osobi čiju su auru “videli”.