Bio vezan za krevet zbog MISTERIOZNE BOLESTI, a onda je uradio nešto što je ZAPANJILO I LEKARE, i danas hoda bez problema!

Nakon prvog dana predavanja Dag se vratio kući, da bi se onesvestio u trpezariji. Simptomi su uskoro postali intenzivni i nisu se mogli zaustaviti. Lupalo mu je srce, osećao se slabo i često mu se vrtelo u glavi. Mogao je da hoda svega po 15 metara odjednom i nije mogao da stoji duže od nekoliko minuta.

- Čak ni ležanje na podu nije bilo dovoljno nisko – kaže Dag.

Sledećih 11 godina proveo je uglavnom u krevetu u svojoj sobi u Sent Luisu, pogođen misterioznom bološću. Lekari su bili zbunjeni. Tretmani nisu pomagali. Dag je nakon nekog vremena shvatio da ako želi da povrati svoj život mora to uraditi sam, a njegova priča zapanjila je lekare.

- Učinio je nešto neverovatno – kaže Džon Novak, portparol “Inspajera”, zdravstvene mreže za hronične pacijente.

PORODIČNA ISTORIJA

Šta god da nije bilo u redu sa Dagom, imalo je svoj koren u porodici. Kad je imao svega godinu i po njegova majka je bila toliko slaba da nije mogla da ga podigne. Kad je napunio četvrtu godinu ona nije mogla da hoda. Te godine je, međutim, uspela da ga podigne dok se gušio bombonom i krajnjim naporom volje spasila život sinu.

Živela je decenijama ali je bila vezana za krevet istom bolešću koja se Dagu javila u njegovim dvadesetim godinama. Majka je smatrala da je njen problem povezan sa tiroidnom žlezdom. I Dagova tetka je razvila isti problem, bila je toliko slaba da nije mogla da veže pertle na svojim cipelama. Kao tinejdžer Dag se pitao da li će se i njemu desiti slična stvar. To se 1999. zaista i dogodilo.

- Kad sam pozvao svoju majku one noći kad sam se onesvestio da joj kažem da napuštam koledž, oboje smo znali zašto – priča Dag, prenosi “Fox13”.

Od tada je on bio vezan za krevet 22 sata dnevno.

- Kad sam bio van njega to je bilo ili zbog jela ili zbog kupatila – kaže Dag.

Krenuo je da proučava medicinske tekstove, odlučan da nađe rešenje. Obilazio je stručnjake endokrinologije, neurologije i druge. Kad ga je jedan od lekara uputio na psihijatra, Dag je shvatio da će morati sam da se snađe.

Kad je još bio na koledžu našao je pored kante za smeće knjigu o endokrinologiji od 2.200 strana. Uzeo ju je nadajući se da će pomoći svojoj majci. Tu je sada našao važan pasus o tome kako se adrenalinski poremećaji odražavaju na poremećaje tiroidne žlezde. Fokusirao se na nadbubrežnu žlezdu, koje se nalaze iznad bubrega, na obe strane nižeg abdomena.

ISTRAŽIVANJE

Dag je na osnovu starih medicinskih knjiga zaključio da čitava klasa poremećaja autonomnog nervnog sistema može postojati van ustanovljenih kategorija onog što većina stručnjaka zna. Skupio je pare, nabavio kompjuter preko bivšeg cimera s fakulteta i bacio se na posao. Ubrzo je našao veb sajt Nacionalne fondacije za istraživanje disautonomije, oduševljen što su posvećeni poremećajima poput njegovog i zamolio ih za radove iz tog polja. Nijedna od bolesti kojim se Fondacija bavila nije se uklapala u njegov patern simptoma. Ali, bližio se nekom ishodu.

Uskoro mu je zatrebao partner, i to ne samo lekar već i naučnik. Otišao je 2002. na godišnju konferenciju Američkog autonomnog društva, na kojem se okupljaju naučnici fokusirani na poremećaje nervnog sistema. Kupio je avionsku kartu za čitav red kako bi mogao da leži tokom leta. Na konferenciji se pojavio u kolicima. Održao je prezentaciju o svom stanju, nakon čega mu je prišao dr Sesil Koglan, profesor Univerziteta Alabama-Birmingem. Koglan je smatrao da je Dag na tragu nečega. Tako je Dag stekao saveznika.

Početkom 2004. Dag je posumnjao da njegovo telo proizvodi previše adrenalina. Znao je za lek “Levofed”, kojim se povećava krvni pritisak kritično obolelih pacijenata. To je suštniski injekcija noradrenalina koja otklanja simptome stvorene viškom adrenalina.

DIJAGNOZA

Dag je ubedio Koglana da promene svrhu leka kako bi mogao da živi na noradrenalinu 24 sata dnevno sledećih šest godina. Dag je bio stalno, “svake sekunde svakog dana”, vezan za infuziju. Lek mu je stabilizovao stanje i omogućio da bude aktivan na kratko ispred kuće.

-Više nisam bio u riziku da izgubim sve – kaže Dag.

Pitao se, međutim, zašto je toliko oboleo. Nešto je ispuštalo previše adrenalina u njegovu krv. Koglan je ukazao na tumor, međutim testovi adrenalinskih žlezda su bili negativni. Dag se vratio proučavanju literature i pronašao ono što je tražio. Kasnije je uspostavio dijagnozu poremećaja za koji lekari nisu mogli da veruju da postoji. On je sumnjao da negde postoji nešto u njegovoj nadbubrežnoj žlezdi što se ponaša kao tumor a nije.

-Rezultati četvrtog skeniranja 2006. pokazali su da moje žlezde jarko sjaje – priča Dag.

Dijagnoza je bila bilateralna adrenalna medularna hiperplazija. To znači da su medule, ili unutrašnji regioni njegove nadbubrežne žlezde bile uvećane i ponašale se kao tumor. Njegove žlede su proizvodile previše adrenalina. Stručnjaci su sumnjali u ovu dijagnozu, ali je Koglan stavio svoju reputaciju “na tapet” kako bi podržao Daga, koji je u literaturi otkrio svega 32 zabeležena slučaja sa bialteralnom adrenalnom medularnom hiperplazijom.

Dag se fokusirao na jednostavno rešenje – ako bi mogao da iseče medule iz svojih žlezda, slično kao uklanjanju žumanceta iz kuvanog jajeta – njegovo stanje bi se poboljšalo.

OPERACIJA

Konačno je došao do smele odluke.

- Ako takva operacija ne postoji, ja ću je stvoriti – zaključio je Dag.

Ponovo je počeo da proučava medicinska istraživanja, fokusirana na medule nadbubrežnih žlezdi. Dag je pronašao studiju naučnika sa Univerziteta Džordžija iz 1980, koju je kratko opisao.

- Izrežete nadbubrežnu žlezdu pacova sa žiletom i stisnete je tako da medula iskočio kao bubuljica – rekao je on.

Potom je otkrio drugi način ekstrakcije adrenalinske medule na Harvardu. Ugledni profesor Volter Bredford Kenon obavio je takvu operaciju na mačkama 1926. Napravio je dokument na 363 strane u kojem predlaže prvu takvu operaciju na ljudima i proveo godinu i po tražeći hirurga koji bi nadgledao ovu neuobičajenu proceduru. Takav hirurg bi rizikovao gubitak dozvole jer bi vršio operaciju bez odobrenja, na stranu moguće komplikacije.

Uspeo je da pronađe jednog na Univerzitetu Alabama-Birmingem. Otišao je tamo u septembru 2010, gde su mu uspešno izvadili jednu njegovu adrenalinsku medulu. Tri nedelje nakon procedure Dag je mogao da sedi do tri sata dnevno. Do Božića je imao snage da hoda kilometar i po do crkve. Međutim, napredak se usporio, pa je 2012. otišao na drugu operaciju u Sent Luis. Godinu dana kasnije bilo mu je toliko bolje da je otišao sa prijateljima na Bahame. To je bilo prvi put da vidi okean. Do 2014. je prestao da uzima neke od svojih lekova. Koglan, koji je umro 2015, doživeo je da vidi Dagov neverovatni oporavak.

Protivno svakoj verovatnoći Dag je pronašao način da se izleči. Ali, njegova majka je bila u previše lošem stanju da bi je prevezli u drugu ustanovu a kamoli podvrgli operaciji kakva je primenjena na njemu. Umrla je 2016. Nije ga videla kako prima diploma te godine od Univerziteta Rokherst, 16 godina nakon što se upisao.

Dag Lindzi danas ima 41 godinu i živi u Sent Luisu. On uzima devet lekova dnevno i njegovo zdravlje je daleko od savršenog, ali je uspeo da vrati sebi svoj život nazad.

- Mogu da putujem, držim motivacione govore i šetam. Mogu da pokušam da promenim svet – kaže Dag, dodajući da je on dobio pomoć od ljudi i da sada treba on da pomogne njima.

BONUS VIDEO: