Njegova preka narav i političke igre tadašnje elite koštali su ga prestola

Đorđe Karađorđević bio je stariji brat kralja Aleksandra i prvorođeni sin kralja Petra, koji je trebalo da nasledi presto, ali je sudbina imala drugačije planove za njega.

Prema tradiciji Karađorđevića, nakon školovanja u Parizu, u Rusiji upisuje vojnu školu u Kadetskom korpusu cara Aleksandra II. U želji da se sopstvenim snagama probija kroz život, nikome od svojih kolega iz klase nije rekao ni reči o "plavoj krvi" koju je imao, krijući i samu činjenicu da su mu tetke udate za pripadnike ruske carske porodice.

Zaverenici odlučuju da na presto vrate Karađorđeviće, pa Đorđe, sa svojih 16 godina, postaje prestolonaslednik kao sin prvenac.

I sam kralj Petar je želeo da što pre Đorđe sedne na presto a on se skloni iz političkih igara koje nikako nije voleo. Kako bi Đorđe što pre završio svoje obrazovanje, za tutora mu je uzet Mihajlo Petrović Alas. Vrstan matematičar ali i čovek čudnih navika za Beograd toga doba. 

Njegov uticaj na mladog princa bio je ogroman, a vremenom su postali i veoma dobri prijatelji. I sam Đorđe je imao čudne navike, pa se mogao videti kako u pola noći izlazi na jahanje, ili vozi jedan od prvih automobila u gradu ili sedi sa alasima na Dunavu.

Ovakvo ponašanje nikako nije smetalo običnom narodu , čak naprotiv, Đorđe je bio omiljena ličnost u srpskom narodu. Posle kralja Petra daleko najomiljenija.

Sa druge strane određeni članovi "Crne ruke" kao i neki političari imali su šta da zamere kraljeviću. Išlo se dotle da je planiran i atentat na njega, za šta postoje i dokazi. Navodno je u planove bio umešan i sam princ Aleksandar a za sve je znao i kralj Petar koji se trudio da izgladi odnose između Đorđa i svih ostalih. Bilo kako bilo 1909. godine ispred kuće u Krunskoj ulici u kojoj je princ Đorđe živeo, odjeknula je snažna eksplozija. Pukom srećom Đorđe je osta nepovređen.

Ovome je prethodio govor kraljevića Đorđa iz 1908. godine, u jeku Aneksione krize. Tom prilikom, kada ga je slušalo gotovo 20.000 ljudi , on je veoma oštro govorio o Austriji a na kraju je zapalio austrijsku zastavu. Nakon ovoga i sama Austrija je blagonaklono gledala na uklanjanje Đorđa sa vlasti.

Đorđe Karađorđević , od svoga dede Karađorđa , nije dobio samo ime već i narav koja je najblaže rečeno bila preka.  je bio izrazito prgave naravi, 1909. se desio incident u kojem je, u napadu besa, šutnuo poslužitelja Kolakovića u stomak, a ovaj je umro nekoliko dana kasnije.Đorđe je odmah zatim abdicirao u korist mlađeg brata Aleksandra.Što nisu uspele bombe , uspela je njegova prgavost.

Mnogi istoričari toga doba se slažu da jeste bio malo čudan čovek, ali se isto tako slažu da je nepravedno odveden u psihijatrijsku bolnicu u Nišu 1925. Postoje mišljenja da ga je njegov mlađi brat tamo poslao, plašeći se njegove popularnosti u narodu ili je samo podlegao pritiscima političara koji su se istinski plašili Đorđa. Kao neposredni uzrok njegovoj hospitalizaciji navedena su određena preteća pisma koja je Đorđe pisao , u kojima je spomonjao i Aleksandrovu decu. Autentičnost tih pisama je u najmanju ruku upitna.

Bilo kako bilo Đorđe se našao i psihajtrijskoj ustanovi zaboravljen od mnogih sve do 1941., kada je Nemačka okupirala Srbiju. Njemu je od strane okupatora ponuđeno da postane kralj i tako da legitimitet nemačkoj vlasti. Đorđe je to glatko odbio, odbio je i ponudu da živi u Belom dvoru, nije želeo da njegova sloboda bude plaćena slobodom celog naroda. Time je stekao poštovanje svih, pa čak i neprijatelja dinastije.

Malo je poznato da je Đorđe Karađorđević jedini pripadnik dinastije koji je za vreme rata bio u zemlji. Nakon što su komunisti oslobodili Beograd sreo se sa generalom Pekom Dapčevićem i čestitao mu na pobedi. Peko mu je ponudio od države lični automobil i vozača, ali je Đorđe i to odbio, rekavši da mu je dovoljan njegov bicikl.

Živeo je povučeno u Beogradu u skoro potpunoj anonimnosti sve do 1972., kada je umro i kada je sahranjen na Oplencu.