Evropa ulazi u period u kojem će dosadašnji ekonomski i politički model biti izložen sve snažnijem pritisku, a potraga za izlazom mogla bi da otvori pitanje obnove saradnje sa Rusijom.

Američki ekonomista Richard Wolff izneo je takvu procenu u razgovoru sa Glenom Dizenom, voditeljem YouTube emisije objavljene pod naslovom „Richard Wolff: Europe’s Future Depends on Russia“, u kojoj su razmatrani evropsko naoružavanje, deindustrijalizacija, odnosi sa Moskvom, uspon Kine i budućnost kontinenta.

Dizen je kao polazište razgovora naveo odnos sadašnjeg evropskog rukovodstva prema Rusiji, podsećajući na izjave šefice diplomatije EU Kaje Kalas o tome da bi sa Rusijom bilo lakše postupati ukoliko bi bila poražena i podeljena na manje države.

Istakao je da evropski lideri istovremeno govore o ruskim reparacijama i vraćanju zajmova koje je EU dala Ukrajini, dok, kako je ocenio, posle četiri i po godine nema spremnosti za ozbiljan razgovor sa Moskvom.

Prema Dizenovoj oceni, problem je utoliko veći što je Rusija najveća nuklearna sila na svetu, dok je evropski ekonomski model doživeo slom i ne postoji jasan odgovor na pitanje šta bi trebalo da ga zameni.

On smatra da bi, uz povlačenje SAD i nestanak postojećeg ekonomskog modela, i evropsko jedinstvo moglo da počne da se fragmentira, zbog čega bi kontinent morao praktično da se iznova definiše.

Dizen je ukazao na Rusiju kao najveću evropsku zemlju, sa ogromnim prirodnim resursima, teritorijom i transportnom infrastrukturom koja Evropu može povezati sa Bliskim istokom, istočnom Azijom i Kinom.

Dodao je da Rusija poseduje i visok stepen tehnološke suverenosti i sopstvene digitalne ekosisteme, dok se Evropa, umesto korišćenja tih mogućnosti, odvojila od ruske energije i pokazuje malo interesovanja za povezivanje sa ruskim transportnim koridorima.

Posebno je izdvojio Arktik, ocenjujući da evropska militarizacija tog prostora ide protiv potencijala koji bi severni pravac mogao da ima kao kratka i jeftina veza sa Azijom. Po njegovom mišljenju, saradnja i razgovor sa Moskvom mogli bi da otvore potpuno drugačiju perspektivu od nastavka konfrontacije.

Wolff je odgovorio da ne želi da predviđa budućnost, ali je izneo scenario za koji smatra da pokazuje kako bi događaji mogli da se razvijaju. U njegovoj projekciji, evropsko ponovno naoružavanje biće jedan od glavnih pokretača političkih promena.

SAD će, smatra on, podržavati taj proces jer im omogućava da sredstva koja bi inače bila potrošena na pomoć Evropi preusmere na sopstvene potrebe, uključujući proizvodnju sistema Patriot i presretačkog naoružanja, za kojim postoji velika potražnja.

Cena evropskog naoružavanja, prema Wolffu, biće pritisak na socijalnu državu. Vlade će morati da smanjuju izdvajanja za socijalnu zaštitu, državu blagostanja i model socijaldemokratije, a posledice neće biti iste u svim zemljama. Wolff očekuje snažne unutrašnje tenzije i sukobe u kojima će se sindikati i političke snage levice suprotstavljati vladinoj politici.

Neke države će, prema njegovom scenariju, uspeti da potisnu otpor radničke klase, nastave naoružavanje i time steknu naklonost Vašingtona. U drugim zemljama takva politika neće biti moguća jer bi radnički otpor mogao da parališe državu. Wolff smatra da bi upravo tada mogla početi smena sadašnjih političkih elita.

Promene, po njegovoj proceni, ne bi morale svuda da idu u istom političkom smeru. Kao mogući nemački obrazac naveo je pomeranje radničkog biračkog tela udesno, dok bi u Francuskoj sličan revolt mogao da krene ulevo. Novi lideri bi tada morali da ponude drugačiji ekonomski program.

Jedna od mogućnosti koju Wolff vidi jeste dramatična promena nemačkog odnosa prema Rusiji. Nova vlast u Berlinu mogla bi, prema njegovom scenariju, da zaključi da joj je u interesu saradnja sa Moskvom, učešće nemačke privrede u razvoju azijskog dela Rusije i ponovno dobijanje pristupa jeftinoj energiji. Upravo bi energija, smatra Wolff, mogla da bude sredstvo za zaustavljanje i preokretanje nemačke deindustrijalizacije.

Takav dogovor mogao bi da promeni i unutrašnje političke saveze u Nemačkoj. Wolff procenjuje da bi radnička klasa mogla da podrži aranžman koji donosi jeftiniju energiju i industrijski oporavak, dok bi mu se nemački poslodavci pridružili zbog ekonomskih koristi. Time bi se otvorio prostor za potpuno novu političku konfiguraciju.

Promena ne bi ostala ograničena na odnose Berlina i Moskve. Wolff smatra da bi novi evropsko-ruski aranžman stvorio snažan pritisak i na Kinu, koja bi morala da prilagodi svoje odnose sa Rusijom i velikim evropskim državama.

Ne mora nužno biti reč o Nemačkoj: među državama koje bi mogle imati ključnu ulogu pomenuo je Francusku, Britaniju, Italiju i eventualno Španiju, uz procenu da bi za novi raspored bile potrebne najmanje jedna ili dve velike evropske zemlje.

Kina bi, prema njegovoj proceni, imala interes da učvrsti takav savez ekonomskim ustupcima i pažljivim raspoređivanjem svoje trgovinske ekspanzije. Kao primere naveo je automobile BYD i kineske solarne panele, ukazujući da Peking već koristi postepeno otvaranje tržišta povezano sa političkim odnosima.

Wolff smatra da bi takav razvoj mogao da promeni čitavu svetsku ekonomiju i da bi evropske zemlje relativno brzo mogle da zaključe da pristup ruskim resursima ne moraju da traže kroz rat i demonizaciju, već kroz sporazum koji donosi neposredne ekonomske koristi i političke poene na izborima.

Kao ilustraciju, izneo je hipotetički scenario u kojem nova nemačka vlast ubrzo posle preuzimanja vlasti sklapa sporazum sa Rusijom, šalje inženjere i ponovo pokreće gasovod uprkos protivljenju SAD. Nakon toga bi, prema njegovoj zamisli, mogao da bude napravljen desetogodišnji plan u kojem bi nemačka industrija učestvovala u razvoju projekata širom Rusije.

Wolff je otišao i korak dalje, navodeći mogućnost stvaranja zajedničkih kompanija u kojima bi ruska strana posedovala 51 odsto, a nemačka 49 odsto kapitala. Nemci bi, prema njegovom scenariju, određeno vreme morali da prihvate sekundarnu poziciju. Iako priznaje da takva konstrukcija trenutno može delovati fantastično, smatra je relevantnom zato što druge mogućnosti vidi kao slepe ulice.

Evropa, prema Wolffovoj proceni, nema dobre izglede u ekonomskom nadmetanju između SAD sa jedne i Kine i Rusije sa druge strane. On smatra da evropske sile više ne mogu da povrate nekadašnju poziciju u Latinskoj Americi, dok je Kina već izgradila snažnu poziciju u Aziji i ubrzano je širi u Africi.

Razlog vidi i u kraju kolonijalne epohe. Wolff tvrdi da tradicionalni kolonijalni model više nije moguće obnoviti jer pokušaji njegove primene izazivaju snažan otpor. U tom kontekstu govorio je o Gazi, ocenjujući izraelsku politiku kao pokušaj naseljeničkog kolonijalizma koji je, po njegovoj tvrdnji, povezan sa genocidom.

Dodao je da se čak i u SAD, koje je opisao kao zemlju nastalu kroz sličan proces naseljeničkog kolonijalizma, javno raspoloženje promenilo u korist Palestinaca.

Kao dodatne primere naveo je američke rasprave o Grenlandu, Kanadi i Kubi, tvrdeći da takve ideje nailaze na podsmeh ili se više ne mogu sprovesti kao nekada. Po njegovom mišljenju, Vašington će ipak nastaviti da najveću pažnju posvećuje prostorima koje smatra neposrednom zonom svojih interesa, dok Evropa za SAD više nema nekadašnji značaj.

Dizen je ocenio da evropskim liderima zato preostaje strategija predstavljanja Evrope kao „multiplikatora snage“ Vašingtona. Prema njegovom tumačenju, evropske elite veruju da bi demonstriranjem sposobnosti da poraze Rusiju povećale geopolitičku vrednost kontinenta za SAD i time obezbedile nastavak američkog angažovanja. On smatra da je to pokušaj očuvanja ekonomskog i bezbednosnog modela uspostavljenog posle Drugog svetskog rata.

Govoreći o političkim preprekama promeni, Dizen je naveo različite procese u velikim evropskim državama, uključujući političke probleme u Velikoj Britaniji i Francuskoj i položaj nemačkog kancelara Fridriha Merca.

Posebno je ukazao na rast Alternative za Nemačku i tvrdnje britanskih medija o planovima za ograničavanje ovlašćenja nemačkih pokrajina ukoliko političke snage protivne sadašnjoj politici prema Rusiji tamo ojačaju.

Dizen je ocenio da se u brojnim evropskim državama protivljenje zvaničnoj politici suzbija političkim pritiscima, diskreditovanjem i cenzurom. Postavio je zato pitanje može li promena vlasti uopšte nastupiti kroz postojeći sistem ili bi dugotrajno blokiranje političke promene moglo da dovede do toga da stanovništvo počne sam sistem da posmatra kao prepreku.

Wolff je odgovorio da trenutno ne vidi istinski revolucionarni pokret u Evropi, iako ne isključuje njegov nastanak. Ako bi se takav pokret pojavio, smatra da bi morao da ponudi strukturne promene ekonomije i izlazak iz modela koji opisuje kao evropsku podređenost SAD i kapitalizam koji je u osnovnim karakteristikama zadržao nasleđe kolonijalnog perioda.

Kao moguću osnovu drugačijeg sistema Wolff je izdvojio prilagođenu verziju kineskog ekonomskog modela. U njegovom opisu, veliki deo potrošačke proizvodnje mogao bi da ostane u rukama privatnih kompanija, ali uz snažnu regulaciju, nadzor i podređenost javnom sektoru. Državni sektor bi istovremeno upravljao dugoročnim investicijama i ključnim makroekonomskim odlukama.

Wolff smatra da bi takav sistem mogao da koristi i iskustva kejnzijanske ekonomije kako bi upravljao tražnjom i usmeravao razvoj različitih industrija. Kao dokaz održivosti hibridnog modela naveo je kinesko iskustvo tokom poslednjih 40 godina: kombinaciju javnog i privatnog sektora, uz dominantnu ulogu države i vladajuće partije, kojoj pripisuje veoma brz privredni rast.

Posebno je naglasio da Kina taj razvoj, prema njegovom tumačenju, nije ostvarila spoljnim kolonijalizmom. Upoređujući Peking sa zapadnim silama, naveo je da Si Đinping ne iznosi teritorijalne ideje uporedive sa američkim raspravama o Grenlandu, Kanadi i Panami ili evropskim idejama o Arktiku i slabljenju i podeli Rusije.

Wolff je u tom kontekstu pomenuo Rozu Luksemburg i njenu tezu da kolonijalizam služi kao način privremenog rešavanja unutrašnjih makroekonomskih problema kada za njih nema drugog rešenja. Podsetio je da je krajem 19. veka postajalo sve jasnije da više nema dovoljno prostora za nastavak takvog širenja, što je pratilo sve intenzivnije rivalstvo velikih evropskih sila.

Kao istorijski primer naveo je sukobe interesa Belgije i Francuske, Nemačke i Rusije, kao i Rusije i Velike Britanije, koji nisu uvek prerastali u rat, ali su stvarali stalne tenzije.

Pozvao se i na britanskog ekonomskog istoričara Herberta Feisa i njegovu knjigu „Europe, the World’s Banker“, koju je, kako je rekao, godinama davao studentima da čitaju. Wolff je istakao da knjiga opisuje međusobno povezane bankarske aranžmane koji su finansirali različite strane u tadašnjim sukobima i atmosferu u dve decenije koje su prethodile Prvom svetskom ratu 1914. godine.

Mogućnost nastanka stvarne antikapitalističke alternative u Evropi Wolff vezuje za iscrpljivanje svih drugih opcija. Tek kada postojeći aranžmani budu pokazali da su neodrživi ili sposobni samo da kratkoročno produže funkcionisanje sistema, mogao bi, prema njegovoj proceni, nastati politički vakuum u kojem bi radikalno drugačiji ekonomski program stekao širu podršku. Prostor za takvo odlaganje promena, upozorio je, više nije veliki.

Na kraju razgovora Wolff je ukazao i na mogućnost da iznenađenje za Evropu dođe iz samih Sjedinjenih Država. Ocenio je da u SAD veoma brzo sazrevaju uslovi za političke promene, posle približno 75 godina bez sličnog iskustva, i da Amerikanci ponovo počinju da shvataju da politika ne mora da bude ograničena samo na republikance i demokrate. Prema njegovim rečima, taj proces već podstiče promene u umetnosti i muzici, ali istovremeno predstavlja znak mnogo širih političkih pomeranja.