Žena mi plaća da imam odnose sa prostitutkama!

Priču blogerke prenosimo u celini:

Oženjen je, ima 34 godine, živi u Španiji, zaposlen. I moj je prijatelj. Pitala sam ga želi li mi bliže objasniti celu tu priču. Pristao je.

Nisam mu rekla zašto o tome želim da pišem i šta time želim da postignem. Kad mi je pominjao da plaća za seks, nikad, ali baš nikad u njegovom tonu nisam imala utisak da na tu situaciju gleda kao na nešto ponižavajuće za njih koje mu prodaju seks. Takođe, nisam osetila da sebe stavlja u povlašteni položaj niti da posebno uživa u činjenici da, eto, plaća seks.

Kako ti je palo napamet da kreneš kod njih, zašto uopšte ideš?

Radoznalost me naterala. Hteo sam da probam tu opciju kao alternativu standardnim odnosima. Ja kao racionalni majmun sam izračunao da mi ta opcija više pogoduje i isplativija mi je, jer idem na sigurno. Veća mi je ušpara vremena, živaca, ponosa, pa čak i novaca. U ovom slučaju mi je, ako ne dobro druženje, onda bar seks osiguran. U standardnim – moguće je da ostanem i bez jednog i bez drugog. Želeo sam da idem na sigurno, a bez izlazaka, traženja, muvanja i sl.

Kakav odnos imaš s njima?

S njima? Ne, s njom. Već dugo vremena posećujem samo jednu. Važniji mi je kvalitet odnosa i upoznavanje osobe nego količina. Kad nađem jednu sa kojom uz seks mogu i da se družim, dalje ne tražim. Eto, sa jednom uličnom prostitutkom sam znao otići na klopu, na ples, odnesem joj čokoladu… Znali smo provoditi vreme onda kada je njoj to bilo važno (rođendan, Uskrs…). Ali za seks uvek, ali baš uvek plaćam novcem.

Zna li tvoja žena da plaćaš za seks?

Zna, čak se i ponudi da mi ona plati kad je smaram da imamo seks, a njoj se ne da. U narodu je dobro poznato ono da u braku nema fizičkog, samo psihičkog je*anja.

Kako gledaš na njihovo zanimanje?

Zapravo, volim ih videti na ulici. Daju dinamiku jednom gradu, življa je ulica kad su one tamo. Jako dobro komuniciraju s prolaznicima, vladaju humorom i narodnim izrekama, uživam u tome da mi dobacuju kad prolazim, jednostavno – znaju. Jake su. I uopšte ne moram da koristim njihove usluge, svakako volim da su tu.

A šta tražiš? Šta plaćaš?

Zavisi od trenutka, raspoloženja i sl. U svakom slučaju je ona ta od koje zavisi dokle se ide. Pušenje mi je uvek obavezno. Često se šalimo, smejemo, nekad ja nju ližem po telu, iako sam svestan toga da joj to ništa ne znači. Radim to zbog sebe. Sebični razlozi. Znam da ako sam platio 30 eura, nisam njen vlasnik i od nje zavisi sve dalje šta će se dešavati, a moje je da prepoznam koliko mogu da idem. Jer nije svaki put isto raspoložena. Meni je bitan odnos, bitno mi je da ima i priče i akcije. Jer ako je stavi-vadi-plati, ja se tu ne vraćam i to me ne zanima. Kad nađem tu koja mi odgovara, onda idem samo kod nje i ne tražim dalje, pa dokle potraje.

Kakve su?

Da naglasim samo – ja idem isključivo kod uličnih prostitutki i kod onih po stanovima. To mi je bitno, jer želim da iznos koji platim ide njima u celosti, a ne da rade, a ode im mali postotak. Ima ih svakakvih. I, ne, nisu sve nesrećne kako se misli. Pritom, ovde ne pričam o onoj prostituciji koja je prisilna u smislu da se radi za nekoga, u kojoj ne može da se kaže ne i da se prekine. Pričam o osobama (jer tu ima i muškaraca i žena i trans osoba) koje rade za sebe, koje same biraju mušterije i koje u bilo kojem trenutku mogu da prekinu to. Nekima sam ponudio da ih upoznam sa svojim društvom, da nauče jezik, da podnesu zahtev za socijalnu pomoć na koju imaju pravo, ali sve su to odbile, jer su svesne da socijalna pomoć ne iznosi toliko koliko one zarade za par dana posla. Sećam se jedne koja je skupljala lovu da kupi – ni manje ni više nego – hotel.