UŽIVAJMO U ŽIVOTU Tihomir Stanić, bard srpskog glumišta, za Alo!
Tihomir Stanić (61), bard srpskog glumišta i trenutno jedan od najangažovanijih umetnika u čitavom regionu, uz osmeh i s optimizmom gleda kroz naočare na okrutni svet oko nas.
Priznaje da mu brojne uloge u pozorištu, na filmu, u serijama neizmerno pomažu da se izbori sa svim strašnim vestima koje nas okružuju. Otkriva nam kako u malim stvarima pronalazi veliku životnu i poslovnu inspiraciju. U duhu naslova poslednjeg filma koji je snimio - „Ala je lep ovaj svet“, Tika kroz svoju životnu priču govori o mogućnosti svakog čoveka da se menja, u zavisnosti od toga čime se napaja. A iz našeg sagovornika između svake rečenice izrečene umirujućom bojom glasa izbija ogromna energija...
Alo!/Marko Metlaš
Rat u Ukrajini je dugo i nad našim glavama, kako se borite sa takvim teretom?
- Odavno sam shvatio da ne smem da se nerviram zbog stvari na koje ne mogu da utičem, ali svakog dana mi se javlja misao iz Beketove drame „Čekajući Godoa“ - „Da li sam ja spavao dok su drugi patili?“. Jedino što osećam ogromnu empatiju prema narodu na svakoj tački kugle zemaljske koji strada pod bombama, sa svim tim žrtvama. Mnogo radim, i to sa lakoćom, pa mi gluma odvede misli u drugom pravcu. I tu je lepota ove profesije. Mi smo 90-ih i tokom ratova shvatili da nam je spas što smo decu vodili na predstave u „Pužić“ kod Branka Kockice i ta čarolija nas je hranila optimizmom i verom. Moja profesija je takva da smo mi dužni da u teškim vremenima, a sva su teška samo to ne vidimo odmah, da ljude usrećimo, zabavimo i pomognemo im da prepoznaju prave vrednosti. Zla i ratova će biti do kraja sveta. A možda nam se i bliži kraj sveta. Možda će da puknu te atomske bombe, ko zna šta će se desiti, ali dok traje, nek traje sa svešću - ala je lep ovaj svet!
Nemoj da se žališ, preuzmi vlast!
U jednom trenutku ste bili politički angažovani?
- Uvek tražim ono što me raduje, a ne ono što mi smeta. Kad se upetljam u politiku i u nešto što se zove društveni život, trudim se da predlažem neka dobra rešenja, a ne da kritikujem postojeće. I ne verujem ljudima koji se žale i na vlast i na društvo i na sredinu, a ništa ne poduzimaju. A onda im kažem, 'ajde budi ti vlast! Dođi na vlast, pa promeni. Ili nemoj da se žališ. Uradi nešto, da vidim tvoju nameru.
Koliko glumci mogu da utiču na društvene prilike?
- U pozorištu, gde imamo više uticaja na konačni oblik, često igramo bitnu ulogu u pokušajima da upozorimo društvo na zlo koje nailazi. I mislim da smo u tome uspevali. Nisam igrao u predstavama koje su zabranjivane ali sam bio svedok zabrana još od „Golubnjače“. Bila je to veličanstvena predstava koja je još 1982. opominjala i upozoravala, ali druge su zakonomernosti. Često nije dovoljna svest da spreči nesreću koja nam nailazi. Interesi trgovaca oružjem često potru razum.
Alo!/Marko Metlaš
Gde pronalazite sopstveni mir?
- Maksimum samoće koju podnosim, i ona mi prija, jeste kad ustanem u kući pre svih i u potkrovlju koje obasjava sunce i najavljuje novi dan popijem prvu jutarnju kafu. Uvek se trudim da se probudim na vreme, da ne srljam u novi dan. Najdragoceniji trenutak u danu mi je to vreme od buđenja do izlaska iz kuće. Takođe, uveče, pred spavanje, vizualizujem sledeća 24 sata i primetio sam da mnogo toga što pred spavanje smislim može da se ostvari u narednom danu. Ubeđen sam da to može svako od nas. I svaki dan treba živeti ispravno. Jako je važno da čovek, ako ima nameru da čini dobro - onda može dobrom da se nada. Nadati se dobru je najveća blagodet koju naše biće može da nam podari.
Kolega kamiondžija
Kada ste dobili najveći kompliment u karijeri?
- Jedan čovek me je sreo u kafani na pola puta do Novog Pazara. Bio je to profesionalni vozač, uzeo mi je broj telefona kako bismo se čuli kad budemo imali „ler“, pauzu u vožnji. On je u tom trenutku zaboravio da sam ja glumac koji igra jednog od kamiondžija, pa se obradovao što je sreo kolegu kojeg poznaje dugo. To su lepi trenuci i spontani komplimenti koji nisu verbalni.
Ljubav, žene, večita tema?
- Mislim da sam imao dosta sreće u životu. Do sada. A nadam se da će tako i ostati. Imao sam sreće u privatnom životu i nisam nikad voleo nekoga ko mene nije voleo. Tako se namestilo.
Alo!/Marko Metlaš
Na koju ste životnu odluku najponosniji?
- Definitivno na to što sam pre 20 godina ostavio alkohol. Alkohol je pakao koji muti svest. A mozak, ideja, misao su najveće dragocenost koju imamo. Alkohol je najveće zlo ovog naroda, kao što je to u sredinama gde uspevaju hašiš ili kokain. Kod nas je to šljiva. Ogroman broj nesreća unutar porodice, profesija, ličnih života je posledica apologije alkoholizma. Mi smo nezrelo društvo i mi još uvek kolektivno slavimo to zlo. Mi deci dajemo alkohol. Kažemo, valja se. I ja sam žrtva pogrešnog društvenog vaspitanja. Mislio sam da sam frajer ako pijem. Kad god imam neki problem, dovoljno mi je da se setim da ne pijem i da budem srećan. Je l' si prestao da piješ? Jesi! Je l' to čudo? Jeste! Da li možeš da praviš čuda? Možeš! I od tada verujem sam u stanju da pravim čuda. Činjenica je da sa 62 godine igram kao da imam 22. Igram i predstave, vodim i pozorište, snimam serije. Sve to sigurno ne bih mogao uz alkohol.
Kako ste uspeli da prekinete s tim porokom?
- Jednostavno je došlo vreme da shvatim. Ugrozio sam sopstveni talenat. Ako se zbog nečeg kajem u životu, kajem se što ranije nisam prestao da pijem. I nemam problem da sad pričam o tome. Prijatelji su mi rekli - kad izguglamo tvoje ime i prezime ispada kao da si samo pio, pa prestao da piješ. A sve te uloge, preko 250 u pozorištu i na filmu, pomenu se usput.
Kad pišu o Andriću, objave moju sliku!
Tokom 40 godina duge karijere odigrao je Tika Stanić najznačajnije ličnosti iz srpske istorije i književnosti - od Dositeja Obradovića, Save Mrkalja, Sterije, Crnjanskog, Stevana Sremca, Borislava Pekića, kralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića, ali najčešće Ivu Andrića. Pamte se „Znakovi“ (1995), „Lajanje na zvezde“ (1998), „Žućko - Priča o Radivoju Koraću“ (2011), „Proleće na poslednjem jezeru“ (2020), a za par meseci počinje snimanje TV serije „Nobelovac“.
Kroz sve te uloge ste novim generacijama i oživeli Ivu Andrića...
- Pa, eto, sad na pojedinim portalima kad pišu o Ivi Andriću greškom izađe moja slika! I to je mnogo zabavno.
Toliko dugo pratite Andrića, a on uporno prati vas i vašu karijeru?
- Nadam se da ću krajem januara sledeće godine početi sa snimanjem serije „Nobelovac“ po scenariju Ivana Jelisavljevića i Jelene Mijović. Aleksandar Novaković i ja smo saradnici na scenariju, a u kreiranju serije nam je pomogao i Vladimir Roganović. I to me mnogo uzbuđuje.
Imate li tremu?
- Da, ali svako veliko putovanje započinje jednim prvim korakom.
Sad treba pronaći kroz tu ulogu novog Andrića?
- Scenario su prihvatili andrićolozi, poznavaoci dela i njegovog života. Ocenili su ga kvalitetno, kao i recenzenti u profesiji.
Drogu niste probali?
- U ranoj mladosti na umetničkoj akademiji, na likovnom odeljenju, na prvoj godini imao sam prijatelje koji su mi nudili da idemo zajedno da duvamo. Pošto sam shvatio da se tu treba kriti, a ja sam glumac i volim javno da radim razne stvari, bilo mi je glupo da se krijem pa sam u prvim koracima odoleo tom iskušenju. Jako brzo sam video kako ti momci stradaju, nestaju. Tako sam stvorio otpor prema drogama.
Alo!/Marko Metlaš
U bogatoj i uspešnoj karijeri igrali ste u mnogim žanrovima. Koji vam je najteži?
- Komediju je najteže igrati, ali mi je ona i najdraža. Najteže je izazvati smeh, a ostati dostojanstven u okvirima profesije, zanata i dobrog ukusa. Smeh je neka emanacija apsolutne slobode. Čovek koji se smeje se ničeg ne plaši. Čovek koji se smeje zaboravlja na sopstvenu smrtnost i sopstvena nesavršenstva.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
povezane vesti
Vip
Komentari (0)