Otišla je na sahranu drugaričinog oca i uradila jednu stvar zbog koje ne sme u lice da joj pogleda!

Teško da postoji osoba koja nije prošla kroz nekontrolisan nalet smeha na sahrani ili joj se nije desio nalet bizarnih ideja. Problem sa nama komedijašima je što te ideje nesebično podelimo sa drugim ljudima na sahrani. E tada nastaje haos. U situacijama koje su same po sebi veoma ozbiljne, ja ne mogu da kontrolišem smeh. Baš zato i izbegavam sahrane.

Pre dve godine sam otišla na sahranu drugaricinog tate. Prišla sam joj i rekla: “Moje saučešće”, na šta mi je ona odgovorila:“Hvala”. Sve bi bilo u redu da ja nisam nakon toga sa osmehom na licu izgovorila: “Nema na čemu, i drugi put”. Drugarica je počela da se smeje, kao i sva njena rodbina.

Htela sam da propadnem u zemlju, nisam znala gde se nalazim. Ali, bilo mi je drago što je ona bar na trenutak zaboravila što se dogodilo sa njenim tatom.

Prava tuga dolazi u naletima, zato se među najbližima smenjuju suze i smeh. Momenti kada seprisećamo nečeg lepog o pokojniku i momenti kad si svestan da ga nikada više nećeš videti.

Slična situacija se desila i pre nekoliko dana kada sam bila na liturgiji. Sveštenik je počeo da izgovara molitvu, a ja sam se baš u tom trenutku setila kako se brat zakucao u zatvorena vrata u jednom tržnom centru.

Mama je stajala pored mene i videla je da se suzdržavam da se ne nasmejem. Na svako njeno “Prestani”, ja sam se smejala još više.

Ljudi su me streljali pogledom, ali meni je to bilo nebitno. Posle liturgije sam se izvinila svešteniku, a on mi je rekao: “Misliš da je meni lako da služim a da se ne nasmejem nijednom? Ovako sam bar iskoristio priliku dok si se ti smejala.”

Osmeh je odgovor na neprijatne situacije, stanje šoka, ili, čak, sahrane. Takav osmeh je prirodna odbrambena reakcija organizma na trenutke koju nisu lagodni, zabavni, jednostavni, prijatni.