Tragična priča dvoje mladih koja se prepričava decenijama: Dao joj je svoju kacigu, kada se probudila iz kome, njega više nije bilo

 

 

Bilo je to vreme ludih 90-ih. Sjaj noćnih klubova, dobro poznatih diskoteka. Vreme kada su svi klinci hteli da budu mačo, alfa mužjaci. Kajle, Uvučene trenerke, eir maks i dizelke, metalni kaiševi. 

Na beogradskim ulicama dale su su se videti razne pojave, ali srca tih momaka pripadala su samo njihovim devojkama.

Bila je to jedna ljubavna priča koja je postala urbana legenda. koja je obeležila jednu generaciju u tranziciji, a koja je ispaštala svojim životima zbog novog trenda - biti brz, umreti mlad i biti lep leš.

Ona je bila prava lepotica, za njenom pojavom mnoga su muška srca uzdisala, ali ona je pripadala samo njemu. Voleleli su se neizmerno, nevino, kako se samo jednom u životu voli. Kročili su u mladost i činilo se da je vreme ispred njih, da ih čeka. 

On je za nju bio jedini, pa iako su se roditelji pomalo protivili tom mangupu sa motorom, nisu mogli čak ni oni biti ravnodušni njihovim zaljubljenim pogledima.

Za njih svet nije postojao. Vouili su se svuda, bili sami u prirodi, gledali zvezde i bacali kamenje u reku. Za svaki kamen po jedna želja, želja da zauvek budu zajedno. Ta sreća je bila nerealna.

Jednog sutona vraćali su se u grad malo brže od propisane brzine. Iako nikada nisu koristili kacige, on ju je stavio na njenu glavu. Kao da je predosetio tragediju.

 

I kako to biva, nesreće se ispreče nenadano i u trenutku. Kamion je izlazio iz sporednog sokaka. Nije bilo vremena da se zakoči, nije bilo šanse da se zaobiđe.

Gurnuo ju je. Jednostavno je video da neće ostati živa ako ostane na motoru. On se sa motorom odvukao pod kamion. 

Rotaciona svetla Hitne pomoći i policije čula su se na sve strane, dva tela su ležala udaljena jedno od drugog, dva tela koja su obećala da će zauvek ostati zajedno.

U bolnici su ležali jedno pored drugog, nisu ih ni tada odvojili. oboje su bili u komi, a konstatacija lekara je bila da je sev sada na vremenu, nije bilo više ništa drugo za učiniti. Vreme je prolazilo, nesreću su osećali njihove porodice i prijatelji dok su oni ležali nepomično, a aparati disali umesto njih.

Jednog dana ona je počela da se budi, kada se pogled prolamao trudeći se da izbistri sliku, sa susednog aparata čuo se dug i mučan zvuk, zvuk da je jedno srce prestalo da radi. Ekipa za reanimaciju učinila je sve. Delila ih je zavesa da bi još mogla da shvati da sluša smrt svog jedinog voljenog,

Momenat kada je ona progledala, on je napustio ovaj svet. Kao da joj je dao svoju snagu i energiju da živi dalje.

 

Vrisak je odzvanjao bolnicom...

Još uvek na njegovom grobu stoji uvek sveže cveće, a ako vidite jednu iznurenu ženu, na čijem se licu tek naziru tragovi nekadašnje lepote, to je ona - jeina njegova i verna do sopstvene smrti.