Bolno iskreno: "Sramota me je, želim da radim, a nemam snage, moje telo se ponaša kao da je virus još tu"

Dopisnica BBC-ija iz Škotske Lucia Adams u martu je obolela od kovida-19, a i danas oseća ozbiljne posledice. Posle više od deset meseci od bolovanja zbog kovida 19, odlučila je da ispriča kakav je "dugi kovid", jer za okolinu izgleda normalno, ali samo ona zna koliko se sve promenilo u odnosu na vreme pre nego što je virus ušao u njen organizam.

U mom medicinskom kartonu piše "umor nakon zaraze korona virusom". Za mene je to bolno očito, ali drugi ne mogu da vide kako je to uticalo na mene mesecima.

Kao i hiljade ljudi širom zemlje, i ja sam se sredinom marta razbolela od kovida 19. U ranim sam 40-im godinama i uglavnom sam bila prilično zdrava i aktivana, ali ovo me jako pogodilo. Bolele su me ruke, noge i glava, grlo me je peklo, a u glavi mi je bila magla. Ali uspela sam da legnem na pod spavaće sobe i učim sa decom.

Bio je to pokušaj kućnog školovanja koji je često rezultovao mojim spavanjem. Mogla sam da šetam s decom oko zgrade da bismo udahnuli svež vazduh, ali onda bih spavala celo popodne.

Nakon sedam dana temperatura mi je porasla sa 37,7 na 39,4C i ostala takva 10 dana. Bolovi u leđima bili su mučni.

Moja najstarija kćerka, koja je tada imala sedam godina, takođe je dobila temperaturu, ali uglavnom je bila samo umorna, dok je njena mlađa sestra imala temperaturu samo jedan dan, a zatim se oporavila. Moj suprug nije imao simptome.

Za mene je bolest dugo trajala. Nisam mogla da zaspim. Osećala sam mučninu i imala sam užasne bolove u stomaku. Sve vreme sam se znojila i tresla. Nisam mogla da ustanem, a ležanje je bilo bolno. Očajnički sam želela da uradim test, ali u ovoj ranoj fazi pandemije nije ga bilo izvan bolnica. I moja kćerka i ja smo dobile osip na celom telu, a obe smo izgubile čulo mirisa i ukusa.

Tada je usledio nedostatak daha, prvo od hodanja stepenicama. Samo sam ležala u krevetu i činilo mi se da ne mogu da napunim pluća vazduhom.

Pozvala sam vladinu telefonsku liniju za pomoć i savetovano mi je da ostanem kod kuće, a da odem u bolnicu ako uopšte ne mogu da govorim ili mi usne postanu modre. I moja kćerka je ostajala bez daha, ali činilo se da se tada brzo oporavila.

Kad sam bila bolesna sedam nedelja, sećam se kako sam bratu rekla da me je sramota što toliko dugo ne radim.

Lekari su sugerisali da će kovid trajati otprilike dve nedelje, a ja sam još dobijala temperaturu, osećala sam aritmiju i toliko drugih simptoma i posle dva meseca. Tada sam pročitala članak Paula Garnera, profesora zaraznih bolesti na Liverpul Skul Tropikal Medicina. Zaplakala sam s olakšanjem. Prolazio je kroz isti obrazac simptoma. I ne samo to, tek je počeo da se oseća bolje. Razboleo se otprilike u isto vreme kad i ja, pa sam pomislila da to mora da znači da sam danima daleko od oporavka. Nažalost, ne.

Sledeći članak prof. Garnera detaljno opisuje kako je otišao u dugačku šetnju i ponovno iskusio bolest. Opisao ga je kao igru "zmija i stepenica" i objasnio kako nam je teško da znamo koja su nam ograničenja u ovakvoj bolesti.

Kad mi je bilo dobro, mogla sam da odem u laganu šetnju – zastajala sam da bih sela negde da odmorim i da uhvatim vazduh. Mogla sam da razgovaram i da zvučim sasvim normalno.

U danima kad mi je bilo loše činilo mi se nemogućim da ustanem iz kreveta. Dušek sam osećala kao brod koji se njiše u uzburkanom moru, ruke su mi se tresle, vid mi se zamućivao, borila sam se za dah, telo mi je drhtalo i vibriralo, a svaki zvuk mi se probijao kroz glavu poput razbijenog stakla.

Nikad nisam doživela tako nešto. Već sam imala malariju. Prisećajući se toga, shvatila sam da je malarija u odnosu na dugi kovid bila kao šetnja parkom. Teško je objasniti psihološki učinak izostanka poboljšanja posle toliko dugo vremena. Nakon bolesti očekivali biste stalno poboljšanje i povratak u normalu. Možda nekoliko dana ili nedelju dana u krevetu - ali to se ne događa.

Pre nego što sam se razbolela, svakodnevno sam vozila bicikl, plivala dva puta nedeljno i šetala. Sad me lagana šetnja po parku ostavlja bez daha i iscrpljenu.

Svaka akcija ima posledice. Ako odjednom ispraznim celu mašinu za sudove, mogu da dobijem migrenu. Ako odem u šetnju, posle toga moram pravo u krevet. Ako hodam predaleko, mogu da dobijem temperaturu.

Vrtoglavica, moždana magla, podrhtavanje i lupanje srca dolaze i odlaze kako žele. A tu je i stalni umor - plus grozna teskoba, jer ne znam kada ću da ozdravim. I čini se da niko ne zna šta se događa u mom telu.

Moja deca razgovaraju o "vremenu pre nego što se mamica razbolela" i redovno pitaju kada ću biti bolje. Pitaju zašto ne mogu da se jurim sa njima, zašto ne mogu da ustanem iz kreveta i prošetam ih do škole. Padaju mi šerpe i tiganji kada kuvam, jer mi se ruke tresu. Pre neki dan sam pala pred decom, jer me je uhvatila vrtoglavica.

Moja osmogodišnja kćerka još ima neke simptome. Vratila se u školu, ali je lako se umorna i lupa joj srce. Može da se penje po drveću, ali je hodanje uz stepenice iscrpljuje.
Obe smo obavile opsežne krvne analize, rendgenske snimke pluća i snimke srca. Obema nam je rečeno da čekamo i odmaramo se, ali koliko dugo? I kako mogu da objasnim to osmogodišnjakinji ako i meni teško ide?

Moj lekar opšte prakse bio je na oprezu. Konsultanti su bili zainteresovani i odbacili su sve osim kovida-19, ali čini se da niko ne može da objasni koliko će dugo trajati simptomi ili kako da ih se rešimo.

Jedan od njih je objasnio da, iako je živi korona virus nestao iz mog tela, moje telo i dalje misli da je on tu. Svakodnevno se iscrpljujem boreći se protiv nečega čega nema. Kardiolog mi je objasnio da virus može da utiče na puls, disanje i telesnu temperaturu.

Ipak, imam sreće. Imam supruga i porodicu koja me podržava, prekrasnu malu decu koja me zasmejavaju i sjajne prijatelje koji me često zovu. I još imam posao kom želim da se vratim.