Zašto devojčice sa našeg prostora ne umeju da prepoznaju nasilje?

Šta je to što sprečava dete da kaže "ne" nasilniku?

Dok s jedne strane učimo dete kako treba da se suprostavi nasilniku, s druge strane to isto dete teramo da se povinuje običaju: "Zagrli baku", "zagrli dedu", "poljubi čiku i kaži hvala teto..."

Svako od nas svoje dete "tera" da zagrli rodbinu ili naše prijatelje (možda neke koje je tada prvi put videlo) čak i ako ta ista deca to ne žele. Setite se samo koliko ste puta to isto uradili svom detetu?

Šta smo ovim uradili?

Podstakli smo naše dete da veruje kako za fizički kontakt nije potrebna saglasnost.

Svi smo mi svesni činjenice da se seksualni kontakti mogu oceniti kao dobrovoljni ili kao nasilni. Ako je dete oduvek naviknuto da "trpi" neprijatan zagrljaj, kako će naučiti da kaže "ne"?

"To moraš da obučeš!"

Često se događa da dete ne voli određenu odeću ili obuću, pa čak i frizuru, ali majka želi da njeno čedo izgleda baš tako. I što se devojčica više buni, majka postaje sve upornija. Ona je zamislila da njena kćerka nosi haljinu i nju ne zanima što njeno dete više voli pantalone.

Na kraju sve završava tako što majka primora dete da prihvati ono što ne voli.

I šta smo uradili ovim?

Teramo dete da voli ono što inače ne voli. Teramo da je oblači haljine, iako joj je udobnije u pantalonama. Teramo je da nosi pletenice čvrsto pletene, iako je glava boli.

Dete tada shvata: neko drugi bolje zna šta je dobro za mene od mene same.

"Ništa ti nije, ajde ustani..."

Dete je palo i plače. Boli je. A majka joj prilazi i kaže: "Dobro si, dobro si, ništa ti nije... Ajde ustani, sve je ok."

Ova fraza se duboko urezuje u mozak devojčice, a kasnije žene. One neprijatno seksualno iskustvo kasnije ne mogu da prepoznaju kao nasilje.

Fraza "sve je u redu. ništa ti nije", sprečava mnoge žene da prepoznaju seksualno nasilje.