Nadomak "krova sveta" prošla sam pored mrtvog planinara, gušila sam se, ali tek me je čekalo najgore

Prva žena iz Srbije koja se popela na najviši vrh na svetu Mont Everest je Dragana Rajblović. Espedicija je trajala skoro dva meseca, jer su je od krova sveta na 8 850 m delila tri kampa i 17 sati uspona, a na putu se susretala sa brojnim iskušenjima.

U trećem kampu, koji je bio nadomak vrha, videli su strašnu scenu. Ležalo je telo planinara koji je dan pre toga preminuo od visinske bolesti. Dragana priznaje da je i pre puta imala nedoumice – šta da radi, da li će prepoznati da treba da se vrati ukoliko ne može da podnese takve napore... Ipak, najgore je bilo pri spuštanju, tada joj se posle 17 sati pešanja desio i peh.

"Sa Balkana sam prva žena koja je uspela Mont Everest, a iz Srbije sam i dalje jedina. Na Balkanu nisam više, jer su se posle mene popele, ako se sećam dobro, dve Hrvatice i jedna Makedonka. Pre mene je osamdesetih godina žena iz Slovenije popela krov sveta, a posle nje sledi duga pauza, pa sam došla ja. Mislim da je to zbog ratova i nedostatka novca devedesetih godina, " objašnjava Rajblovićka.

Dragana je sada u svojim pedesetima, penje se više od 20 godina i ne planira da prestane. Objašnjava moguće razloge zašto je tako mali broj žena uspeo da izađe na Mont Everest.

Jedan od prvih većih uspona koje je Rajblovićka izdvaja je Elbrus, najviši vrh Evrope koji se nalazi na Kavkazu, a ona ga je osvojila 2004. godine, jer kako kaže "bilo je pristupačno za naš džep". Pre toga je 2000. godine izašla na vulkan Etnu, 3300 metara i od tada je po sopstvenim rečima, "merkala neku veću planinu i povoljniju u finansijskom smislu", što je bio Elbrus.

"Taj sam vrh odlično popela i tu me je primetio Dragan Jaćimović, odnosno video je koliko se primam na to," kaže Dragana. Jaćimović je 2000.godine ispeo Mont Everest, kao prvi Srbin, a u međuvremenu je počeo da pravi treking ture na Himalaje i predložio Dragani da i ona krene sa njima. Njoj je to bilo normalno kao sledeći korak, a i već je u to vreme krenula da izdvaja novac za tu avanturu. Usledio je odlazak na Himalaje prvi put 2005. godine i uspone na "trekerski" vrh od 6200 metara.

"To je sve bilo u cipelama Alpina i običnoj perjanoj jakni, koji nisu baš neki nivo u odnosu na druge brendove koji penjači koriste. Mi se tih godina nismo peli u baš nekoj kvalitetnoj odeći i obući, ali kad nešto voliš i kad se na nešto nameračiš, onda te ništa ne zanima," priča mi Dragana.

"Imala sam strahove, naravno. Imala sam noćne more pre odlaska i na Čoju i na Mont Everest. Sanjala sam da se gušim, da se davim. Htela sam da pišem i testament za svaki slučaj. Ali odlučila sam da mislim pozitivno, jer mene niko ne tera da idem gore. Bilo kakav znak da osetim da je nešto negativno u smislu fizičkog zdravlja, vratila bi se nazad. Ali deo po deo, kada se već nađeš tamo, ideš polako, sam uviđaš i osećaš, sve ti se kaže i onda znaš da li da nastaviš. Samo ne valja da budeš tvrdoglav prema sebi i da ignorišeš znake," objašnjava Dragana.

"Mi nismo bili baš bogata ekspedicija, pa da smo mogli da koristimo kiseonik na nižim visinama, nego tek negde od 7900 metara. Zato smo tih 800 metara visinske razlike prelazili 8 ili 9 sati, što mi je definitivno bilo naporno u fizičkom i psihičkom smislu. A onda sam sebi rekla - hladno ti je, pa šta? Prestani da kukaš," priča Dragana.

"Radila sam računovodstvo i više to ne radim, ne zato što me to ne čini srećnom, već zato što me čini nesrećnom. Da sam ostala na tom poslu, ja bih danas posećivala neke terapeute i pila neke tablete. I odlučila sam to posle uspona na Everest," kaže Dragana, a ja i dalje nikako ne mogu da je zamislim kako sedi za stolom i radi kao računovođa.

Kao zasluženi penjač, dobila je stipendiju od države za uspon na Čoju u trajanju od godinu dana i isto toliko za Everest, što je iznosilo nekih 650 evra mesečno, a to joj je omogućilo da ode u Južnu Ameriku, da vidi Atakamu.

"U međuvremenu sam položila za planinarskog vodiča i bavim se isključivo time u okviru kluba Alti, radimo i tim bildinge, organizujemo planinske trke, izdala sam knjigu. Posle uspona na Everest sam registrovala svoj sportski klub, jer mi je tadašnja ministarka sporta Snežana Samardžić-Marković omogućila odlazak u Atakami, od njih sam dobila sredstva, a da bi mogla da primim sponzorstva trebao mi je sportski klub," kaže ona.