ZAŠTO MILENA DRAVIĆ I DRAGAN NIKOLIĆ NISU IMALI DECE: Intimna ispovest legendarnog glumca u kojoj je bio iskren do kraja!

Legendarni glumac Dragan Nikolić, pre 11 godina, dao je intimnu ispovest u kojima je otkrio do tada nepoznate stvari iz svog detinjstva, prvim ljubavima i patnjama, glumačkim počecima, kao i braku s koleginicom Milenom Dravić, ženom njegovog života.

Čega se najradije sećate iz detinjstva?

"Svako detinjstvo je lepo, ima svoje bajke, priče, romane, tako da na to gledam u globalu. Detinjstvo moje generacije bilo je srećnije jer u to vreme nisu postojali kompjuteri, pa smo razigravali maštu, za razliku od današnjih klinaca koji se više druže s mašinama nego sa svojim vršnjacima. To je neka nova vrsta drugarstva u kojoj nema klinačke etike. U moje vreme ulica, park, pa i poljanče mogli su nečemu da nas nauče. Drugovi su, naravno, bili nešto što je najvažnije u detinjstvu svakog živog bića."

Kad ste se prvi put zaljubili?

"Mi kao deca nismo imali igračke i druge propratne rekvizite, kao što su lopta i trotinet, ostalo nam je da raspirujemo maštu i da se od malih nogu zaljubljujemo u školske drugarice. Svako od nas bio je vitez koji se borio za nečiju maramicu. Ne znam tačno kad, ali sećam se da sam kao klinac vrlo rano počeo da se zaljubljujem, s pravim patnjama. Bio sam ostavljan više nego što sam bio voljen, ali to sve spada u istoriju ljubavi."

Da li ste vi Krstaš ili Čuburac?

"Tu postoje razne verzije. Od 1970. živim na Čuburi, ali u stvari sam Krstaš. Krst, ne samo onaj Crveni, već i onaj stari, Vozarev krst, na samoj je granici. Asocijacija koja mi prva pada na pamet jeste klub Radnički koji je bio žila kucavica Krsta. Kuća u kojoj sam živeo bila je na pedesetak metara vazdušnom linijom odatle. Tako da ja jesam Krstaš, ali ima, naravno, i skeptika koji tvrde da se kitim tuđim perjem, mada se osećam kao Krstaš. U tom kraju su i dalje moji prijatelji iz detinjstva, oni nemaju veze s poslom kojim se bavim i kad hoću da se opustim, ja tražim njihovo društvo."

Fudbal vas nikada nije preterano zanimao, za razliku od većine muškaraca. Vi ste imali interesovanje prema boksu, otkud ljubav prema tom sportu?

"Najbliže sportsko društvo bio je Radnički, a tu su se trenirali boks, košarka i neke borilačke veštine. Najbliži fudbalski teren bio je Obilić, a to je za nas klince bilo daleko. Boks je tada bio u ekspanziji, imao je ogromnu publiku, a mi deca svoje idole boksere i često smo išli na mečeve. Ko god je rođen tu u blizini, sigurno je malo okusio i ring i rukavice."

Šta vas je navelo da se bavite glumom?

"Sve je počelo još u osnovnoj školi kad su me, da tako kažem, otkrili kao glumca. Još tad sam učestvovao u raznim priredbama. Dobro sam čitao, mnogo sam voleo srpski jezik, a kasnije i književnost, tako da su mi nudili recitacije, skečeve… Posle sam bio i član kulturno-umetničkog društva, i tako je nekako sve počelo. Bez završene srednje škole, s nepunih 17 godina, polagao sam prijemni na Akademiji i primili su me, na veliko čuđenje mojih roditelja. Tako da sam uštedeo dve godine školovanja, za koje ne smatram da bi mi bile nepotrebne, ali pošto sam posle fakulteta brzo počeo da radim, nisam osetio neki nedostatak što sam propustio veliku maturu."

Sećate li se neke anegdote ili zanimljivosti s Akademije?

"Akademija je sama po sebi zanimljiva jer na njoj ne važe sva pravila kao na ostalim fakultetima, tako da je celo školovanje za mene bilo jedna velika anegdota. Uvek ću se sećati fakultetskih dana, svi smo se dobro osećali i lepo družili, a gluma, između ostalog, i jeste druženje."

Koje je bilo vaše prvo filmsko ostvarenje?

"Svog prvog filma uvek se rado sećam. Pre moje prve glavne uloge u "Kad budem mrtav i beo" igrao sam već u dva filma. Jedan, "The One Eyed Soldiers", bio je u koprodukciji s Italijanima i Englezima i radio se u Avala filmu, koji je tad bio gigant u evropskom smislu. Igrao sam gangstera koji govori engleski jezik i to je u stvari bio moj prvi film. Tad sam prvi put otišao preko granice, bio sam u Rimu u velikom poznatom studiju Činečita. Odjednom sam s prvim filmom zaplivao u velike vode. Nakon toga usledio je film "Deca vojvode Šmita", priča o sedmorici momaka i isto toliko devojaka koji se nakon dugo vremena opet sreću. U tom filmu me je zapazio Žika Pavlović i ponudio mi ulogu u "Kad budem mrtav i beo". To je bio ulazak na velika vrata i početak moje karijere."

Oprobali ste se i kao voditelj u poznatoj emisiji Maksimetar. Kakve vas uspomene vežu za taj period?

"Poznato je da nisam neki sluhista, niti sam muzički obdaren, ali sam bio dovoljno lud, drzak i bezobrazan, pa sam prihvatio ponudu koja je u to vreme bila neverovatna. Maksimetar je prva emisija koja je išla uživo, u studiju je bilo mnogo mladih ljudi koji su bili spremni na sve i nikad se nije znalo šta može da se očekuje i kakva će biti njihova reakcija. Ja sam bio taj koji je trebalo sve to da vodi, organizuje i po potrebi smiruje. Danas se ne bih ni usudio na takav posao, ali mi je u sećanju ostao kao jedno korisno iskustvo, jer sam tad imao prilike da upoznam mnoge poznate glumce, pevače i muzičare, i ta prijateljstva održavam i danas."

Ko je ostavio najjači utisak na vas kada ste bili mladi, da li ste imali uzore?

"U to vreme bio je aktuelan talas francuskog filma, cinema verite. To je za mene i moju generaciju bilo zanimljivo i svi smo s oduševljenjem gledali te filmove. Posle ovog talasa počela su velika interesovanja za film i svi smo se usmeravali u tom pravcu. Pojavili su se Belmondo, Delon, kao i ostali poznati francuski glumci i glumice koji su nam svima bili najveći uzori."

Kad ste jednom prilikom bili u Sarajevu, imali ste mali problem s neplaćenim računom. Ispričajte nam nešto više o tome.

"To je bilo u vreme Kose, a to nije bila samo pozorišna predstava, već i način življenja i mišljenja. Hipi pokret imao je nešto pozitivno, dobro i pacifističko. U to vreme mnogo smo putovali, imali smo brojne turneje uz koje su išli i honorari, ali na kraju dana morali smo da platimo i hotel. Pošto smo mi taj novac potrošili, sećam se da smo morali četvoronoške da puzimo da bismo prošli pored portira i pobegli. Naravno, stigao je telegram koji je glasio: "Ovi vaši nisu platili hotel", a mi smo se siti ismejali. Nakon toga su nam ukinuli dnevnice."

Kako ste se Milena i vi upoznali?

Da li joj je bilo teško prići i osvojiti je, s obzirom na to da je već bila afirmisana kao glumica?

Na koji način ste je zaprosili?

"Više se ni ne sećam. Verovatno je to bilo nešto u dve-tri reči, pošto ne volim mnogo da pričam."