Toni Cetinski: Ne mogu da pomirim Severinu i Ninu Badrić!

Pred koncerte koje će u toj sali održati 26. i 27. aprila, Cetinski govori za „Alo!“ o svojoj muzici, ali i o šou biznisu, koleginicama, hrani, a jedino o čemu nije želeo da se izjašnjava su žena i deca jer, kako kaže, rešio je da počne da čuva privatnost.

Na početku razgovora, Toni otkriva da se ne slaže sa Harijem Mata Harijem, koji je nedavno izjavio za naš list da je „Arena“ prostor za splavarsku, a Centar „Sava“ za kulturnu publiku. 

- Ne bih se složio sa Harijem da je „Arena“ splavarski tip zabave, verovatno on zna zašto je to rekao, ali to je javni prostor u koji dolaze razni izvođači i razna publika, radio sam četiri „Arene“ i ne znači da neću još, to je uvek izazov. Možda sam i sad mogao, ali moj koncept „akustik elektrik“, koji radim u poslednje dve godine uz gudački orkestar, ne ide uz taj prostor. Zato ću održati dva koncerta u Centru „Sava“, što sam takođe već radio.

Da li vam je osim glasa i pesama potrebno još nešto za uspešan koncert, neki scenski nastup, plesačice, poseban stajling? Šta mislite o tvrdnji Jelene Karleuše da je prošlo vreme pevača koji se oslanjaju isključivo na glas?

- Glupo je da komentarišem koleginicu Jelenu Karleušu, svako ima pravo na svoje mišljenje. Ja ne mislim tako. Nekome je dovoljan glas, a pesnicima poput Balaševića su tekst i poruka važniji. Kao i Bobu Dilanu, koji nikad nije bio poznat po bogzna kakvom pevanju, ali je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Madona se takođe nije mnogo oslanjala na pevanje, ali je to kompenzovala nekim drugim efektima. Oni koji „ne idu“ na glas više obraćaju pažnju na stajling i koreografiju. Sve su to različiti primeri, a svi su uspešni izvođači. Danas možda nije dovoljno imati samo stalak i mikrofon, ali ne znači da bina mora da bude načičkana da bi izvođač na njoj bio zanimljiv. Što se mene tiče, osim orkestra i video-bima, oslanjam se na glas i na emociju, jer želim da publika to pamti posle mog nastupa, a ne nečije trbušnjake. 

Omiljeni ste među koleginicama, između ostalog, prijatelj ste i sa Ninom Badrić i sa Severinom, za koju se pisalo i da vam je venčana kuma. Da li biste mogli da ih pomirite, pošto se priča da se baš ne vole?

- Moja prava venčana kuma biće ona koja me bude venčala u crkvi, drugo su šou biznis kume. Što se tiče pomirenja sujetnih i manje sujetnih koleginica, to mi nije posao. Imam pametnija posla nego da brinem ko je s kim u svađi, toga će biti uvek. Najuspešniji ljudi koje sam upoznao, svetskog glasa, najmanje su sujetni i uvek su spremni da pomognu drugima, ali sujeta je nažalost postala normalna stvar. Da li su njih dve u svađi, ne znam, ali mislim da bi najgore prošao onaj ko bi pokušao da pomiri takve dve strane. Mislim da je to njihova stvar - ako su uopšte u svađi. 

Kako uspevate da budete prijatelj sa mnogim kolegama? Jesu li pevačice sujetnije od pevača?

- Ne bih rekao da su sujetnije, ali su možda osetljivije. To kod njih zavisi od dana u mesecu, od vlažnosti vazduha... Održavam relativno dobar odnos sa svima, koliko je to moguće i koliko one dozvole. Nemam problem sa egom. Kao što je Ajnštajn rekao, što je znanje veće, to je manji ego i obrnuto.

Slušate li narodnjake? U Hrvatskoj ih posprdno nazivaju cajkama, ali činjenica je da su veoma slušani.

- Muziku delim, kao i ljude, na dve jednostavne kategorije: dobra i loša pesma, dobra i loša osoba. Nikakve druge podele i predrasude nemam. Kao što muziku ne delim po žanrovima, tako ljude ne delim po veri i nacionalnosti, pa ni polu. Ne znam šta su cajke, ali znam da ima lepih narodnih pesama, neke volim i da čujem. Narodna muzika je zapravo vorld mjuzik, svetska muzika, a to je u svetu najprodavanije. Turbofolk nema veze s tim.