Slaven Došlo otkrio čime bi se bavio da nije postao uspešan GLUMAC! Nikada ne biste pogodili

Slaven Došlo važi za jednog od omiljenijih mladih glumaca s naše javne scene, a za VIP otkriva koliko je teško baviti se glumom u Srbiji, koliko mu je smetalo što od pojedinih starijih kolega nije naišao na podršku, ali i zbog čega je baš gluma jedini posao kojim bi se bavio.

Kada je počela tvoja ljubav prema glumi?

- Otkada pamtim. Još kao mali učestovao sam na svim mogućim svečanostima u osnovnoj školi, recitovao i voleo da budem deo priredbi koje se organizuju. Voleo sam javni nastup i nikada mi to nije bio problem kao ostaloj deci u razredu. Kada sam napunio deset godina, krenuo sam na dramsku sekciju u rodnom Somboru i tako je počelo moje upoznavanje s glumom.

 Na koji način biraš uloge?

- Primaran je osećaj da je uloga koja mi je ponuđena deo projekta, koji kada se sve sabere i oduzme, predstavlja nešto kvalitetno i dobro. Naučio sam da kvalitet ne znači ogromnu medijsku propraćenost i prestižna priznanja, pa su mi samim tim očekivanja u vezi sa svakom ulogom bila povezana s tim da sam sa sobom znam da je vredelo svakog minuta na setu i da smo napravili dobar film.

Koliko je uloga u filmu „Panama“ uticala na dalji tok tvoje karijere?

- Film „Panama“ nesporno je postigao ogroman uspeh, ali od toga mi je draže što smo uspeli da otvorimo teme koje ni na jedan način ne potcenjuju gledalačku publiku, a vrlo jasno idu protiv svega što je ustaljeno i na šta smo navikli. Taj film prepoznao sam kao srž istine i drago mi je smo kroz takav projekat uspeli da kažemo stvari koje se ne govore tako često i koje su dugi niz godina skrivena, donekle zabranjena tema. Zbog svega toga, „Panamu“ gledam kao plus kod gledalačke publike, a samim tim i kao plus za svoju karijeru.

Koje uloge ti više leže - teške koje igraš u dramama ili komične i opuštene?

- Ne znam koje uloge mi više leže jer je to nešto što se menja kako se glumac razvija i menja. Voleo bih da uvek dobijam zahtevne uloge i teške glumačke zadatke. Nekako mislim da su ljudi puno kompleksniji od toga što možemo videti u domaćim filmovima i serijama. Zato mi je super što postoje teški projekti i srećan sam kada naiđem na težak scenario. Najbolje je kada ste deo umetničkog tima jer onda svi zajedničkim snagama radimo na tome da budemo najbolja glumačka verzija sebe.

 Koliko je teško baviti se glumom u Srbiji?

- Ne znam da li je samo u Srbiji, ali jezivo je svakako. Najviše zbog tog konstantnog preispitivanja da li ste dovoljno dobri, jeste li ili niste talentovani. Stalno se pitate da li je ovo ili ono, a to nije lako.

Da li bi one koji s glumom počinju savetovao da nastave ili da beže iz tog sveta?

- Više od svega na svetu mrzeo sam one glumce s kojima sam se susretao, a koji bi mi govorili: „Ma, šta će tebi gluma, batali to, nemoj da se baviš tim, nađi nešto drugo“. Pomišljao sam: „Pa, dobro, što se ti onda time baviš“. Vodim se time da svako ko želi glumom da se bavi, to treba u da radi, a na kraju će sigurno uspeti na neki način da nađe svoj put. Ako neko celim svojim bićem oseća da je gluma način da se izrazi ili da živi svoj život i komunicira sa svetom, ništa i niko ne sme da utič na to da od toga odustane.

Da nisi uspeo u glumi, kojoj drugoj opciji bi se okrenuo?

- Sada mi je veoma teško da na to odgovorim jer više ne mogu da zamislim da budem nešto drugo. Trebalo je da upišem Fakultet političkih nauka i da se bavim diplomatijom i međunarodnim odnosima, ali na kraju se to nije desilo, što je super. Sada sam bio u nekom procesu u pozorištu gde plačemo, pa se smejemo, pa razgovaramo i onda me zove neko, a ja kažem: „Na probi sam“. S tim u vezi, neverovatna je privilegija da ti je to posao i da nisi u nekoj kancelariji s papirima. Ovaj naš svet je zanimljiv i svaki projekat donosi nešto novo o čemu ćeš da misliš i o čemu ćeš tek da stekneš mišljenje ukoliko ga ranije nisi imao. Toliko je različitosti, toliko je izazova. Šta može da bude dragocenije od toga?