Paja i Jare su krili od mene da ne pričaju!

Serija „Kamiondžije“ prvi put je emitovana u januaru 1973. godine, a više od 20 milona stanovnika stare Jugoslavije iz nedelje u nedelju je pratilo drumske i životne zgode šofera Paje i Jareta. Zbog toga i ne čudi što su danas, 44 godine nakon premijernog prikazivanja, „Kamiondžije“ i dalje omiljene kod publike, a status kultne serije opravdale su i činjenicom da su i u jutarnjem terminu najgledaniji sadržaj na javnom servisu, čak i nakon brojnih repriza.

Svetislav Bule Goncić je kao 13-godišnjak bio deo originalne postave serije, a u razgovoru za „Alo!“ glumac se prisetio anegdota sa snimanja.

- Bio sam mali da bih se jasno svega setio, ali utisci su uvek prijatni kada pomislim na snimanje i te glumačke veličine. Znam samo da sam stalno negde jurio, a retko ko je mogao da me stigne i dovede na snimanje. Uživao sam jer sam bio sam dete, a cela ekipa je vodila računa o meni, kao i o ostaloj deci na setu. Godinama kasnije sam sretao sve ljude sa kojima sam radio i uspeli smo da zadržimo lep odnos. Ponosan sam na činjenicu da sambio deo te velike priče - kaže Goncić na početku razgovora za „Alo!“.

Osim po sjajnom scenariju, izuzetnoj glumačkoj ekipi i humoru koji je prevazišao vreme u kojem je snimana serija, „Kamiondžije“ su specifične po još jednoj stvari. Naime, ako je verovati čaršijskim pričama, Miodrag Petrović Čkalja i Pavle Vuisić, protagonisti „Kamiondžija“ i direktni partneri u seriji, u privatnom životu nisu uopšte razgovarali. Gonciću to, međutim, nije poznato.

- O tome ne razmišljam, čak i ako je istina, to se nije videlo. Prisustvovao sam mnogim situacijama u kojima su njih dvojica razgovarali najnormalnije. Paja i Čkalja su imali lepih trenutaka i druženja između snimanja, a meni su dopuštali da budem sa njima jer sam bio klinac, kog su zbog godina tolerisali - kaže glumac i objašnjava razlog zašto su baš „Kamiondžije” i dalje najgledaniji sadržaj na televiziji.

- Svaka od tih serija je refleksija onoga što smo živeli i svaki put kada poredimo prošlo vreme sa sadašnjim, ne možemo da pobegnemo od nostalgije.“Kamiondžije“ su refleksija i podsećanje na veliko vreme i velike umetnike. To je podsećanje da smo i mi, u jednom trenutku, ne tako davno, imali komičare svetskog ranga, koji su mogli da se nose sa mnogo poznatijim kolegama. Nas uspomene i čine ljudima, da nemamo čega da se setimo, ne bismo bili to što jesmo. Lepo je gledati ostvarenja Olivere Marković, Ljube Tadića, Radmile Savićević i mnogih drugih, na čijim plećima stojimo. Starija garda glumaca su bila velika deca, koja su nam omogućila da nastavimo gde su oni stali - kaže Goncić.