Odgovor jedne "KU*VE" Nenadu Jezdiću na ŠOKANTNU izjavu koja je uzdrmala Srbiju!

„To su rat i borba od malopre. Opšti rat. Žene i majke koje vode rat na svoj način. To su one majke, svete, one koje su čekale svoje muževe, svoje braniče i koje su produžile ovaj narod. Gde su sad te majke? Gde su sad i koje su to majke koje će svoju decu i sinove da vaspitaju? Priča čovek danas, bila je ekskurzija, maturantska u Italiji, i znate šta su Italijani rekli za našu decu, srpsku? Za naše devojke? Jako su lepe, šteta što su ku*ve! Obučene su kao ku*ve. Molim te napiši to. Ne mora to Italijan da nam kaže, ja to vidim.

A zašto? Pa muškarci to vole. Navukli su se na jeftine i drečave plastične igračke. Izvinjavam se, ali ja rakiju čuvam u hrastu i u prohromu – plastika je prevaziđena, a i otmenije je. Gde je tu život, gde je muškost, gde prilježnost, gde su materinski i očinski instinkti nestali? U golom pupku, u pirsingu, „buši… buši… samo buši… ha-ha-ha-ha…“, kaže onaj deda u filmu? Kako mislimo mi da opstanemo? To je sveti rat, rat nad ratovima koji mi moramo da dobijemo“, rekao je glumac.

Pre nego što odmah skočite sa argumentom da to nije on rekao, već je samo preneo reči tog nekog Italijana, hajde da se ponovo vratimo na pasus iznad pa obratimo pažnju kako se Jezdić sa time u potpunosti slaže i dodaje da mu ni ne treba neki Italijan da mu to kaže, pa još i naglašava novinaru da to obavezno napiše – jer je, očito, jako važno da takva jedna uvreda za žene u Srbiji bude objavljena. Ne znam šta tačno Nenad Jezdić smatra pristojnim oblačenjem za jednu ženu, ali ako bih morala to da protumačim iz njegovih reči, pretpostavila bih da dosta liči na ovo:

I, ako bih morala da govorim iskrenošću jedne „ku*ve“ koja sebi dozvoli taj bezobrazluk da povremeno obuče dekolte, kratku suknju, šlic ili (zamislite samo) čipkastu bluzu, rekla bih vam da mi taj deo u kojem me glumac naziva ku*vom zbog toga kako se oblačim čak i nije najstrašniji niti najbolniji. Na te stvari smo, nažalost, već uveliko navikle, jer nam od detinjstva govore da moramo da se oblačimo na određeni način kako ne bismo provocirale dečake, momke i muškarce. Naravno da niko pri zdravoj pameti sebi ne bi smeo da dozvoli da tako nešto izjavi – posebno ne ako je deo sve manjeg broja ljudi koji se bore za kulturu u Srbiji – i naravno da je apsolutno skandalozno da rešiš da prekineš ćutanje samo da bi ispao prostak i ženomrzac, ali je na neki način, da se ne lažemo, i očekivano od čoveka Jezdićevog kova.

Ono što ovu ovde „ku*vu“ posebno boli, a malo i plaši, jeste ton i kontekst u kojem je to izrečeno. Jer, ako postoji nešto što ne treba da kažeš majci kojoj je dete upravo u mukama umrlo od droge, onda je to „sama si kriva“, a upravo to je glumac uradio dajući ovakav odgovor na pitanje koje se više nego jasno odnosi na slučaj malog Jovana. Ne znam u kom univerzumu je normalno okriviti majke, a posebno njihov način oblačenja, za ogroman problem sa drogom sa kojim se suočava Srbija, ali to je univezum u koji ova „ku*va“ ne bi volela nikad da zađe. Jezdić, očigledno, u takvom univerzumu obitava.

„Gde su te majke koje će svoju decu i snove da vaspitaju“, pita se glumac, vešto uzbegavajući da spomene ćerke, jer naravno da su ćerke manje bitne, važno je dobro vaspitati sinove. A staro je pravilo da dete ne možeš valjano da vaspitaš ako imaš pirsing u pupku ili ako nisi pokrivena od glave do pete, jer deca, a posebno sinovi, jako loše reaguju na vaspitne mere koje su izrečene dok, na primer, nosiš suknju iznad kolena. Gde su, pita se on dalje, žene koje treba da se bore u svetom ratu, u ratu nad ratovima koji moramo da dobijemo – i time ponovo svu krivicu za sve svaljuje na žene, a da se ni na trenutak ne zapita, na primer, gde su muškarci koji su spremni da podrže žene, umesto što će ih osuditi za sve što ne valja u zemlji, od manjka prirodnog priraštaja pa do, očigledno, rijaliti programa i problema sa drogom.

Ne bih znala o kakvom tačno svetom ratu govori glumac, ali znam da je sva njegova težina svaljena na ženski rod, a svaka izgubljena bitka – njihova krivica. On je tu samo da kritikuje sve, od oblačenja, preko visine tona kojim razgovara, pa do toga kako se šminka ili kako kuva. A ona je tu da radi sve ostalo – ili barem tako funkcionišu stvari u svetu ljudi poput Nenada Jezdića. Ali ne i u mom.

U svetu ove „ku*ve“ stvari su postavljene dosta drugačije – mi ne polažemo muškarcima račune za to kako se oblačimo, niti ih pitamo za dozvolu da probušimo pupak (ili bilo koji drugi deo tela). Mi se o vaspitanju dece staramo zajedno sa muškarcima i ne svaljujemo krivicu jedni na druge, već se zajedničkim snagama trudimo da u ovoj truloj zemlji napravimo nešto dobro.

Mi radimo kao konji od jutra do mraka da bismo sebi priuštile to putovanje u Italiju, a kad odemo tamo – oblačimo se baš onako kako nam se oblači i zabole nas za tuđe mišljenje. Verujem da je Jezdiću sama ideja da se žena oblači na određeni način zato što ona to hoće, a ne da bi ispunila očekivanja muškaraca (bilo onih koji „vole plastiku“ ili onih koj bi u „sveti rat“) potpuno neverovatna, ali u svetu nas „ku*vi“ to tako ide. I mi, za razliku od Jezdića, živimo svoje živote najbolje što umemo i ne pljujemo po drugima koji ih žive drugačije od toga.

Pa sad vi vidite ko je tu stvarno ku*va.