Ispovest Ivane Panzalović nakon tragedije

Oporavila se, planira da se vrati duplo jača na daske koje život znače, a koliko želi da zaboravi ožiljak na čelu, najbolje govori to što kroz osmeh kaže:

- Računajte da je to povreda zbog pada sa bicikla.

Prvi put za javnost govoriš o situaciji kada je tvoj momak pucao na tebe. Ovo je sigurno bila najteža godina u tvom životu?

- Jeste najteža godina. Prethodna tri meseca ove godine mogu da stanu u prethodnih trideset mog života. Jako teška je bila, mučna, ali i poučna. Zato što sam shvatila da je svaki problem rešiv i da iz svega možemo da izađemo jači.

Ranjavanje je bilo opasno, mogli bismo da kažemo da su te milimetri delili od smrti?

- Lekari su meni rekli nekoliko dana nakon svega da su mene mikromilimetri spasli, mene je metak okrznuo. Ne gledam na to tako, već kao na ozbiljnu povredu. Meni je vibrirala čeona kost, zbog toga je nastao hematom i onda sam operisana. Međutim, da je ta čeona kost pukla, raspršila bi se u glavi i onda ne želim da razmišljam šta bi moglo da bude. Zaista su me mikromilimetri delili od smrti. Operisali su me neurohirurg doktor Goran Pavlićević i plastični i rekonstruktivni hirurg doktor Nikola Ostojić. Spasli su mi život i beskrajno sam im zahvalna na tome.

Mediji i čitava javnost su pratili sve što se tih dana događalo oko tebe. Kako je izgledalo prvo jutro nakon što si se probudila iz anestezije u bolničkoj postelji i ugledala dan?

- Nisam ugledala dan, videla sam oca. U tom trenutku sam tražila da mi donesu "koka-kolu" i cigaretu. To im je bilo potpuno neverovatno. Onda su im objasnili da je to zapravo dobro jer su shvatili da sam to ja i da je, srećom, sve prošlo bez većih posledica po telo.

Kada si izašla iz bolnice, šta si uradila?

- Bila sam srećna što sam se oporavila i prvih mesec dana sam zbog povrede bukvalno provela u stanu. Nisam izlazila napolje. Radovala sam se svakom minutu, to je bilo posle sedam dana u bolnici jedno veliko olakšanje. Srećom, nisam imala nikakve veće bolove, sve je dalje bila stvar prirodnog oporavka.

Da li si naslućivala da tvoj život može da se promeni za 10 minuta?

- Život može da dobije potpuno drugačiji epilog za kratko vreme. Nikada nisam mogla ni da naslutim. Ali da sam mislila da može da dođe do toga, nikada ne bih bila na tom mestu. To je ono kada kažu da znam gde ću pasti, ja bih sela.

Imaš trideset godina, da li je ovo najgora noćna mora ili ih je bilo još?

- Mesec dana pre toga sam proslavila trideseti rođendan. Nije bilo nijednog težeg trenutka ni približno. Ali ponosno mogu da kažem da mi nije bilo suđeno da se desi ono najgore, zbog čega se neizmerno radujem. Bog je odlučio drugačije, srećna sam zbog toga i radujem se svakog dana.

Nakon tragedije si se ošišala, ofarbala se u crno, pa si se opet ofarbala u plavo. Kažu da kada žene menjaju frizuru, menjaju jedan deo sebe. Šta si ti promenila?

- Jeste. Želela sam da uđem u novi život drugačija, međutim, potpuno sam se navikla. Kažu da žene pri velikim životnim problemima, lomovima promene dužinu i boju kose, nisam verovala u to. Prosto mi je došlo da se ošišam i promenim broju.

Šta je u tebi ostalo posle svega u sećanju na njega?

- Što sam čista srca bila u jednoj priči, verovatno da sam zbog toga i ostala živa. Iskreno sam išla, i to je najbitnije.

Je li ljubomora u tvom slučaju bila kobna stvar?

- Mislim da to ni Frojd ne bi mogao da objasni zbog čega se sve desilo. Verovatno je tu bilo niz faktora, uključujući ljubomoru.