Gorica Popović prvi put progovorila o svom intimnom životu!

Gorica nikada nije stavljala privatni život u fokus pažnje, pa je karijeru gradila isključivo na ulogama koje su vremenom postojale kultne, a ona dobila imidž umetnika kome publika veruje i čije uloge voli. O suprugu, saksofonisti Nenadu Petroviću Neši, retko govori, ali, kako kaže, to je bio njihov dogovor da intimu drže daleko od očiju javnosti.

Ovaj skladan par koji se retko pojavljuje na gradskim dešavanjima nedavno je proslavio 28 godina braka na Srebrnom jezeru, gde imaju porodičnu kuću.

- Mi uživamo u tome što je to tako. Hvala bogu, sarađivali smo zajedno na nekim projektima. On mi je često pomagao kad mi je trebalo nešto u vezi s muzikom. Ja sam pevala songove za „Peline đakonije”, a on ih je zapisivao i pravio aranžmane. Onda sam ja učestovala na koncertima „No smoking orkestra”, radili smo i operu „Dom za vešanje” s Emirom Kusturicom. Nema potrebu da se zajednički nešto muvamo. On to prosto ne voli. Dosta je skroman čovek. To nam nije neophodno. Mislim da je dovoljno to što radimo i da se znatiželja publike na tome zaustavi.

Da li je prednost ili mana to što ste oboje umetnici?

- Mi smo u braku 28 godina i u početku, dok nismo jedno drugo upoznali, bilo je pitanja „hoćeš ovde sa mnom“ i slično, a onda kažemo „neću, to mi je dosadno”... Postavljala sam ja njemu pitanja ili on meni i dobijali smo takve odgovore. Brzo smo se ukapirali i brzo smo navikli na naše živote. Ja na njegove džez klubove ili on na moje predstave. Volimo iste stvari, volimo životinje, imamo interesovanja koja se dobro slažu.

Vi ste poznati da pored brojnih talenata u slobodno vreme uživate u tkanju i heklanju. Čak ste radove izlagali u zemlji i inostranstvu, koliko vas to ispunjava?

- Svakome bih preporučila, ako ima neku potrebu, da se izrazi na neki kreativni način, da sluša sebe. Da li je to uspešno, da li će to nekome dopasti ili ne, nije ni bitno. Već je bitno da nešto radite gde ćete da iskažete svoju kreativnost i ljubav prema tome. Odavno sam počela sebe da slušam. Potičem iz jedne umetničke porodice, gde su otac i brat bili slikari, a mama je bila jako darovita za primenjene ručne radove... U takvom okruženju sam rasla, pa sam pre Akademije htela da studiram kostimografiju. To je neko neverovatno opuštanje. Ja bez toga ne mogu. Kada odem i na jednodnevno ili dvodnevno gostovanje sa nekom predstavom, ja u autobusu nosim dok putujemo da vezem ili pletem. Imala sam puno izložbi, a pripremam jednu za jesen ako bude sve kako treba. Poslednja je bila u Torontu. Ponela sam svoje radove i imala divnu izložbu.

Da li ste spemni na kompromise kako u poslu tako i u životu?

- Retko. Nisam dospevala u situacije da bih pravila neke kompromise. Nekako sam sebe slušala i živela u skladu sa svojim željama i mogućnostima. Ne znam šta bi trebalo da mi se postavi da bih napravila kompromise. Imam tačno u glavi na šta hoću da pristanem, a na šta neću. Nemam velike izazove te vrste da pristajem na neke ucene ili kompromise.

Glumac mora da ostane dete

Poznato je da su glumci u duši deca, a da je telo njihov instrument kojim dočaravaju određene uloge. Da li ste i vi takvi?

- Glumac mora da ostane dete. Osim negovanja svog zanata, koje je važno, potrebno je vežbanje tela i mozga. Glumac mora da pušta mašti na volju, da se igra. Ja to tako doživljavam. Nikad ovo nisam doživljavala kao neki težak posao. Naravno, postoje određene teške okolnosti kada se mnogo radi. Kada se radi u lošim uslovima, ali sve u svemu, jednostavno, osećam se jako mlado umom. Čak sam se i ljutila što sam potpala pod te 65+ jer se ne osećam tako. Ali nema veze. Telo se tu ne slaže sa mojim stavom, ali imam energiju koja me drži radoznalom.

Screenshoot Youtube

Pogledaj galeriju

Alo!

Pogledaj galeriju

Alo!

Pogledaj galeriju

Dejan Briza/Alo!

Pogledaj galeriju

Promo

Pogledaj galeriju