Toma: "Smatrali su me budalom i pijanicom"

Boemska ikona jugoslovenske muzičke scene, Toma Zdravković, rođen je 20. novembra 1938. godine u selu Pečenjevce, pored Leskovca.

Sa petnaest godina je počeo da peva i odmah uvideo da je to njegov jedini izlaz iz nemaštine.

Oni koji su ga slušali, govorili su da tu ima nečega, iako im mršavi i neugledni Toma nikako nije ličio na budućeg pevača.

Ipak, on je svoje zanimanje vrlo ozbiljno shvatio i bio je rešen da krene u svet, a prva stanica bio je Leskovac. Tu je sasvim slučajno, gladan i promrzao, 1956. godine upoznao pevačicu Silvanu Barjaktarević, kasnije Armenulić, koja ga je odvela u kafanu Radan, gde je pevala sa svojim orkestrom.

Tamo je naučio da peva narodne, zabavne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone, a u muzikantskim krugovima brzo se pročulo da u Leskovcu ima neki Toma. Tako je počeo put slave. Putovao je u pevao u kafanama širom Jugoslavije.

 

 

Jedne večeri, u zrenjaninskom hotelu Vojvodina, upoznao je zgodnu crnku Olgicu. Toma ju je potpuno očaran upitao da se uda za njega i ona je pristala. Njihova ćerka Žaklina rođena je 22. novembra 1963. godine, na dan kada je ubijen predsednik Džon Kenedi, po čijoj supruzi je i dobila ime. Međutim, njegov prvi brak nije dugo potrajao jer su se posle nekoliko meseci razveli u Osijeku.

U međuvremenu, Zdravkovićeva kafanska karijera nastavila se angažmanom u niškom hotelu Park, odakle je prešao u beogradski Gradski podrum, gde je tri godine pevao svake večeri. Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju za pesme crpeo iz ličnih iskustava, a izdavačka kuća Diskos ponudila mu je 1963. godine da snimi prvu ploču, bez ikakve reklame.

U Gradskom podrumu upoznao je Milicu s kojom se posle nekoliko meseci venčao i činilo se da pored nje više nije onaj stari. Nije mnogo pio, ostavio se kocke i boemskog društva koje ga je svuda pratilo. Nakon što je na poziv Jugotona snimio ploču sa pesmama "Ciganka", "Marta", "Nikad neću da te zaboravim" i "Anđela", singl je ostvario zlatni tiraž, što mu je otvorilo sva do tada zatvorena vrata. Tokom 1969. godine odužio se i Silvani Armenulić napisavši joj legendarnu pesmu "Šta će mi život".

 

 

– Nije u pitanju samo muzika… Ljudi znaju šta sam sve radio i proživeo. Oni počinju da se identifikuju s tobom i zato te vole. Ima, doduše, ljudi koji smatraju da sam budala bez para i pijanac, ali u suštini i to je deo onog što jesam. Malo otkačen, to je sigurno. Ja sam ranije mislio da sam pozer i da foliram ono što živim. Kasnije sam shvatio da to nema nikakve veze sa foliranjem. Sutra mogu da pevam u kafani za trista starih hiljada. Jer, jedino muzika može da me ispuni do kraja i bez ikakvih drugih želja. Od nje živim i za nju živim – priznao je Zdravković koga je u aprilu 1991. godine, na vrhuncu slave, posle albuma "Kafana je moja sudbina", bolest prikovala za postelju na VMA u Beogradu.

Posle sedamnaest godina borbe sa kancerom prostate, preminuo je 30. septembra 1991. godine. Ali, legenda o najvećem jugoslovenskom boemu i čoveku koji je opevao svoje najtananije emocije i dalje živi, baš kao i njegove pesme koje su postale evergrin hitovi.