Nada Topčagić besna, preti štrajkom ispred Skupštine: "Mi smo sirotinja, nemamo ništa"

Nada Topčagić, nekada poznata po hitovima „Jutro je“, „Treba mi rame tvoje“ i mnogim drugim, danas uglavnom puni novinske stupce zbog skandala i raznih izjava u kojima proziva kolege, političare...

S druge strane, ona kaže da iako nije članica nijedne partije, preferira ovu koja je na vlasti. Aleksandar Vučić je njen omiljeni političar, ali nikada nije pokušala da preko njega ostvari neke ciljeve, kao na primer da peva na Trgu. A to je njena najveća želja.

- Mnogo bih volela da pevam na Trgu. Umreću, a neću dočekati taj dan. I Šaban, koji je bio legenda naše narodne muzike, isto je želeo, a nije dočekao. Narodnjaci nikada ne pevaju na trgovima.

Zbog čega je tako?

- Ne znam, i ja bih volela da mi neko objasni. Nema logike, jer smo mi mnogo jeftiniji od ovih koji pevaju i uzimaju ogromnu lovu. Svi narodnjaci da se skupe ne koštaju koliko košta jedan pevač koji peva na Trgu.

Je l’ dotle došlo?

- Godinama je tako, nije to od juče. Poslednjih 10-15 godina je situacija takva, ali ja sam rekla - izboriću se. Ići ću do kraja, do samog predsednika Vučića. Sešću ispred Skupštine i reći ću: „Ljudi, čujte i počujte!“. Ozbiljno vam kažem, ne šalim se.

Mislite li da će vas neko čuti?

- Mislim da će neko morati da me čuje.

Mislite li da bi vas neko slušao na Trgu?

- Mislim da bi. Mene ljudi obožavaju zato što sam narodna žena i pevačica. Iskrena sam. Što mislim, ja kažem. Nikad ne uvijam u celofan.

Mislite li da je to dovoljno?

- Imala sam koncert u Pranjanima, tamo gde je predsednik Vučić otvarao Auto-put „Miloš Veliki“. Horde ljudi su došle da me slušaju. Pa Bačka Palanka, da ne nabrajam gde sam sve pevala i koliko je ljudi došlo da me vidi i čuje. I to sve bez reklame. Ali, u Beogradu nikad nisam pevala.

Što ne napravite koncert u Beogradu? Ko vam brani?

- Neću ja koncert. Neću da se laktam. Ko će meni da organizuje koncert? Ja nisam tip da vučem nekoga za rukav i da molim. Da bi održao koncert, moraš imati ljude koji će ti sve to organizovati. Bilo da je u pitanju „Arena“, Centar „Sava“ ili nešto treće. Kad vidim kako se ovi što održavaju koncerte laktaju, meni pripadne muka. Onda bežim na Taru, u šumu, tamo mi je spas.

Marija Šerifović se nije laktala, pa je napunila „Arenu“.

- Svaka čast Mariji, ona je jedna jedina. Obožavam je.

Čola je napunio šest „Arena“ bez ikakve reklame?

- On je bez konkurencije. Jedan je Čola.

I Severina je napunila „Arenu“...

- Bravo i za nju.

Pa o kome onda pričamo? Ko se lakta?

- Moraš imati mašineriju koja će te voditi. Pogrešno me shvatate. Ne razumete šta hoću da kažem. Morate biti ili u stranci ili da imate ljude... Ja nemam. Iza mene stoje samo moj Zlatko i moja porodica.

Vi ne krijete da volite našeg predsednika. Jeste li pitali njega zašto ne pevate na Trgu?

- Pa volim ga, nikada nisam krila da ga volim, ali on ne stoji iza mene.

Je l’ vas koštao taj vaš jezik i iskrenost u životu?

- Koštao me, kako nije. Pevala sam kad je Vukovar pao. Došao je autobus na Kosančićev venac i rekli su mi: „Nado, morate ići za Vukovar“. Ja sam tamo odrasla i svoje detinjstvo sam tamo provela. Nisam ni pitala ko me zove i zašto treba da idem, samo sam krenula. U autobusu pola oružja, pola vojske, i ja sa njima. Rat bukti, a ja idem da pevam. Dvadeset godina nakon toga, meni je zabranjeno da pevam i u Hrvatskoj i u Bosni, zbog toga. Rekli su mi da sam izgubila milione jer sam tamo zabranjena. Ne smem da uđem ni u Osijek. Bila je neka dodela nagrada, ni po nju mi nisu dali da odem. Kako me nije koštao moj jezik?! Bila sam kao Marlen Ditrih. Pevala sam tada ne znajući ni za koga pevam ni da će mi to biti poslednje pevanje tamo.

Kako vam danas sve to izgleda?

- Nije džabe ovaj zemljotres što smo nedavno imali. Treba da nas dobro prodrma. Kao sitom kada brašno seješ. Da svi budemo kao jedno, jer ovo je postalo dno dna. Neki su se učlanili u stranke, drugi su u klanovima, ovaj protiv ovoga, onaj protiv onoga... Mene narod voli i ne mogu mi ništa.

Ko je ljubomoran na vas?

- Svi su ljubomorni. Da ne nabrajam ko sve. Zbog čega, ne znam.

Kako živite? Imate li posla?

- Ma teško. Često kažem da smo sirotinja. Nemamo ništa. Nikakve kule, gradove.

Kako sirotinja, kada imate stan na Kosančićevom vencu, u centru Beograda? Imate i kuću na Tari...

- Pa da, ali niko ništa ne radi u mojoj kući. Ja sve izdržavam. I sina i snajku. Samo ja radim. Teško je...

U kakvim ste sada odnosima sa Marinkom Rokvićem?

- Ne razgovaramo. On je dobrica jedna, dobar je čovek, isto kao i ja, ali eto. Desio se taj nemili događaj... I danas ne znam ko je kriv i da li je to neki dogovor između njega i Saše Popovića da me zezaju, provociraju... Ne znam šta se tu desilo, ali eto, nismo se pomirili. Sad kad bih mu prišla, on bi rekao: „Ti si kriva“, i opet bi nastao haos. Ne vredi. Mi smo ostarili na sceni zajedno i žao mi je što sada ne razgovaramo, ali neću da se bespotrebno izlažem stresu.