Milomir Marić priznao sve! Družio sam se sa KRIMINALCIMA, neke ljude su posle GOSTOVANJA KOD MENE POBILI! A evo zašto je strahovao za život

- Taj tekst su ilustrovali nesrećnicima iz rijalitija i jednom fotografijom gde sedimo Danilo Kiš i ja zagrljeni. To je život.

- Ta herojska generacija starleta polako silazi sa scene. Ove sada aktuelne po rijalitijma neće ni političari, biznismeni, njih neće ni kafedžije. Ove koje sada učestvuju.

Koje su to starlete iz „herojske generacije”?

- Tijana Ajfon, Nataša Šavija, Ružica Veljković.

Koja vam je omiljena starleta?

- Nisam upoznao Staniju. Čitao sam po novinama da je zaljubljena u mene, ali je nisam video.

- Pa da. Mene su ranije ljudi zvali da ih zaposlim u novinama, da budu snimatelji, montažeri, voditelji... Poslednjih pet-šest godina me isključivo mole da ih zaposlim u rijalitiju. To je mnogo bolje i luksuznije zanimanje nego da im sredim da uđu u državni posao, bolje je plaćen nego u nekim ministarstvima.

Jednom ste rekli: „Ceo život sam hteo da budem kontroverzni biznismen, a ispao sam kontroverzni novinar.”

- To je utešno zanimanje, koga se stidim. Meni je jedan prijatelj pričao: „Samo budala se nije snašla u ovim smutnim vremenima. Evo ni ja. Nisam bio naročiti kriminalac, nisam bio hrabar i sposoban. Ali ko se u tim vremenima nije domogao pet, deset miliona, taj je stvarno budala.” Rekao sam mu: „Evo imaš priliku da razgovaraš s najobičnijom budalom.“

Zar niste okrutni prema sebi?

- Nije okrutno, 2000-ih sam bio zabranjen na televizijama. Vremenom, pozvalo me je nekoliko najbogatijih ljudi u Srbiji i pitalo: „Šta je bre, čoveče, što ne kupiš nekoliko fabrika da budeš kao mi. Ovo se nikada neće ponoviti u istoriji?” Kažem, kako da kupim fabriku kad nemam za hleb, nemam ni za struju. A oni mi kažu: „Nemamo ni mi pare, pa kupujemo fabrike. Najteže je prvu kupiti... Onda izvučeš pare, odeš u stečaj, pa u propast... Sramota u ovim godinama da se baviš tim poslom.” To su mi dobronamerno govorili. A ja ih nisam poslušao. Sad mi je žao. Verovatno nisam imao srca da učestvujem u toj pljački Srbije.

Niste postali kriminalac, ali ste zato mnoge od njih ugostili?

- Nisam smeo da se bavim takvim rizičnim poslovima. Nisam imao srca, ni hrabrosti i zato sam se ja s njima družio. Suprotnosti se privlače. Meni su poveravali ono što nisu poveravali ni tužiocima, ni sudijama, ni svojoj porodici. Neki ljudi su posle istupa kod mene odmah uhapšeni, neki pobijeni. Ne znam da li sam kriv ili su to neki njihovi obračuni, ili je to već negde odlučeno da su im dani odbrojani, pa su na proputovanju na onaj svet došli kod mene da ostave neki trag.

Jedan od takvih kriminalaca vam je poverio i da vam je opljačkao kuću. Jeste li bili u šoku šta čujete?

- Da. Čovek je počeo da priča: „Tamo kod tebe u salonu.” Ja ga gledam i pitam: „Kad si ti bio kod mene?” I ja shvatim da je to čovek koji me je opljačkao. On je bio državni lopov. Njega su slali u razne stanove verovatno da im pribavi neka dokumenta, a ako nađe pare, da naplati sam honorar. Ispostavilo se da je opljačkao mnoge. Oliveri Katarini je odneo zlato i dijamante što su joj razni ljudi kupovali. Posle svega što mi je ispričao, pozvao me je šef policije i tražio njegov broj telefona.

Da li ste svih ovih godina strahovali za život?

- Bio sam ludo hrabar čovek. U „Dugi” sam neustrašivost širio u celoj redakciji. Bili smo spremni da izginemo, igrali smo se sa svojim životima. Kasnije je postalo opasno. Umalo nisam izgubio glavu.

Vi ste miran, staložen čovek, dok vam je supruga Vesna Radusinović izuzetno temperamentna osoba. Da li je tačno ono da se suprotnosti privlače?

- Sigurno. Verovatno me je to i spojilo sa Vesnom. Upoznao sam je kao devojčicu od 15 godina, kada se vraćala iz gimnazije u Podgorici.

I od tada ne možete bez nje?

- Osuđeni smo jedno na drugo.