Mili prvi put PROGOVORIO o danima kada je sa porodicom ZAVRŠIO NA ULICI

Aleksandar Milić Mili na domaćoj sceni je nekoliko decenija, a za sve te godine uprkos popularnosti uspeo je da za sebe zadrži neke detalje iz života, te da se o njegovoj intimi i prošlosti malo zna, ili skoro ništa i ne zna.

Mili je po prvi put progovorio o periodu života kada je zbog rata sa porodicom ostao na ulici, bez kofera, spavao pored peći u domu njihove rodbine, te bolesti koja ga je zadesila 15 dana nakon što se njemu i njegovoj porodici život preokenuo.

Koja je tvoja najveća sreća, a šta najveća tuga u životu?

- U svakom slučaju najveća radost su deca. Mislim da nikad u životu nisam bio neobjektivniji. (smeh) Svaki njihov uspeh ne može da se poredi ni sa čim što sam ja uradio u životu. A najveća tuga... Pa, znaš šta, ja nisam taj tip čoveka. Kad god se desi nešto loše, čak i u najtežim nekim momentima u životu, a ja uopšte nisam imao lagan život. Mnogo sam se napatio, ali sam se stalno držao muzike, svojih sposobnosti i komunikacije i uspeo sam da napravim sve što sam u životu sanjao. I još uvek sanjam i još uvek pravim! Ali, dobar momenat u mom karakteru je da, kad god se pojavi nešto loše - nesreća ili bolest, kao što se meni pojavilo, nemaština kad sam ostao na ulici, moj mozak se odmah prešalta na rešenje. I, koliko god je situacija teška, ja sam sve vreme proveo razmišljajući kako da stvorim rešenje.

O tvom životu pre javnog posla ne postoji nijedan podatak, osim toga da si rođen u Osijeku. Imali ste, kao porodica, težak život.

- Ja sam imao fantastičan život, dok se nije desio rat. Moj otac je jedan od najpoznatijih neuropsihijatara Balkana, radio na pet radnih mesta, predavao po celom svetu, mama je stomatolog, brat neurohirurg, i mi smo živeli jedan više nego opušten život, sa akademskim bekgraundom, putovali po celom svetu... I onda kada se desilo ovo sa ratom, nekako sticajem okolnosti se desilo da smo se mi zatekli tamo... Moji su došli iz Beograda u Osijek, jer su bili mladi bračni par. Mislim da je '92 tata došao da poseti brata u Beograd, na dva dana samo, i tada su mu javili da je bolje da se više ne vraća jer ne mogu da mu garantuju sigurnost. On, kao poznata ličnost, odnosno naučnik i lekar i mi ostali smo na ulici, bez ičega, u Beogradu... Imali smo rodbinu, koja nije bila u mogućnosti da nam pomogne mnogo, ali pomagali su koliko su mogli. To je ogromna trauma. Ja sam došao bez kofera, bez ičega... Tada sam rekao: "Od ovoga ne postoji ništa gore. Kako sada odavde krenuti?" I taman sam krenuo sa tom svojom filozofijom, "sad ću ja da nađem rešenje, ajde prvo da čujem muziku, kakva je ovde". Odmah sam se bacio u akciju. Ali, već za 15 dana su mi našli tešku bolest. Od te nule sam otišao još 1.000 stepenica dole, i jedva sam se iščupao. Ali, za godinu dana terapija i svega ja sam uspeo da završim i godinu na fakultetu, otišao sam u Prag da studiram biznis administraciju, gde sam se sam izdržavao. Prodam pesmu, nešto petljam... Ali, uspeo sam da završim studije i kada sam se vratio u Beograd već za godinu i po dana sam preuzeo Cecu kao projekat koji sam ja video da može.

Kako si osećao tada, kada si sve izgubio?

- Tebi u takvim situacijama ostaju dve stvari - ono što si poneo iz kuće, neki tvoj način rešavanja problema, a s druge strane ostaje ti porodica koja, ako je čvrsta i emotivno jaka, to je neverovatan vetar u leđa, da ti prebrodiš te neke teške trenutke u svom životu. Moj otac, čak i u tim situacijama kad se nama to desilo, on je sve vreme ostao pozitivan, odmah je krenuo da traži posao, našao je posao i već za par meseci ga je vlada Zimbabvea pozvala da odu za Afriku on i mama, kao lekari, i tamo su ostali 10 godina. Tako da, sve vreme sam imao taj pozitivni drajv, bez obzira na sve. Nismo bili okrenuti ka tom materijalnom, jer mnogo ljudi je prošlo mnogo gore od toga. Mi smo bili zahvalni, a to materijalno - to ćemo stvoriti, i stvorili smo.