Anabela otvorila dušu: Plašila sam se da se Luna ne UBIJE! Od brige sam pila ALKOHOL I TABLETE!

- Luni ne mogu ništa da zamerim, zato što znam koliko je bila loše kada je ušla u rijaliti. Imala je dijagnozu ili "bolest duše", nazovite to kako hoćete.

Da li si se bojala da će tvoja ćerka dići ruku na sebe?

- Da. Iz straha da ne povredi sebe, potražila sam joj stručnu pomoć. Nije sramota biti psihički nestabilan i duševno oboleo zato što si doživeo neku tešku bol. Uvek volim da kažem da svi mi koji pijemo lekove to radimo zbog onih koji ih ne piju, jer su nas neki od njih doveli do tog stanja. Niko neće iz čistog mira, sreće i ljubavi da poludi, da ima strahove, da ne sme da izađe na ulicu, da ne spava, da ne jede...

Smatraš li da je Luna raskid sa Slobom toliko loše podnela jer si je dugo držala pod staklenim zvonom?

- Zar to nije cilj svakog roditelja? Šta je trebalo, da je šutnem na ulicu, da bude na minusu, da nema šta da jede i da kopa po kontejneru da bi shvatila šta je život?! Ona je bila pod staklenim zvonom, ali u smislu da joj 100 puta dnevno kažem da je volim, da sam je kao dete vodila u igraonice, na balet, na događaje za decu, tenis...

Koliko je poražavajuće za majku koja tako vodi računa o detetu da ono ipak na kraju ima psihičke poremećaje?

- Za mene je poražavajuće to što nisam uspela da je zaštitim od svega... Da je bila blizu mene dok je prolazila taj haos, ja bih je odvela na trčanje, trening, izlet, na more, gledale bismo filmove, pa i plakale zajedno ako treba... Ali nije bila sa mnom, već sa druge strane ekrana. A ja sam kao paralizovana sedela. Kao kada si na aparatima, samo vidiš i osetiš, a ne možeš ništa da uradiš ili kažeš. To je najveća nemoć jednog roditelja.

Šta si radila u momentima dok je Luna u "Zadruzi 1" patila, a ti to gledala preko televizora?

- Plakala. Cela naša porodica je propatila. Gagija je bolelo što ne može da pomogne Luni, a pritom je gledao i kroz šta naša druga ćerka Nina prolazi. Ona je doživljavala razne neprijatnosti u školi, ali naravno da Gagi nije mogao da ide da se bije sa decom. Mojoj najmlađoj ćerki Blankici falila je nasmejana i razdragana mama, a ja to nisam mogla tada da budem. U tim momentima smo radili šta smo znali, Andrej bi uzeo dete i odveo je negde u šetnju ili u Ljubljanu, Sarajevo, da provedu vreme u drugom okruženju. A ja sam ostajala kod kuće i borila se kako umem i znam. Lakše bi mi bilo da sam mogla Lunu da zagrlim, poljubim i kažem joj da nije sama.

Da li si u momentima nemoći pribegavala alkoholu ili tabletama za smirenje?

- Jesam. Želela sam samo da popijem nešto alkoholno i utrnem, da na tren sve zaboravim... Ili da uzmem tabletu za smirenje kako bih na kratko zaspala. Išla sam na meditaciju, jedan Indijac mi je bio guru, s njim sam izbacivala negativnu energiju. Išla sam i kod duhovnika, bavila se sportom. Sve sam radila što sam mogla, jedino nisam posegla za drogom. To govori o mojoj jačini i snazi uma. Imaš ljude koji posegnu za drogom iz obesti, trenda. Ja nisam nikada. Ili imaš one koji pobiju 30 ljudi. Mogla sam i ja tako, jer čoveku samo klikne nešto u glavi. Ili da dignem ruku na sebe.

Da li i danas plačeš zbog svega što ste kao porodica preživeli?

- Da. Više i ne postoji konkretan razlog, već tek tako zaplačem. Duša mi je ostala ranjena i koliko god da smo krenuli dalje, ostali su tragovi u nama. Čitava porodica je doživljavala takve neprijatnosti zato što postoji socijalni fenomen zvani društvene mreže, gde svako biće ima pravo da izrazi svoje mišljenje i da ti uputi šta god želi. A drugo ljudsko biće zvano Luna Đogani nije imalo pravo da joj se desi ljubav sa Slobom. Pa ona nikoga nije ubila. S druge strane, da nije dobila zeleno svetlo od njega, nikada se ne bi ponižavala i jurila nekog ko je neće. Njemu koji je u tu vezu ušao zauzet aplaudiramo, a nju slobodnu osuđujemo. Pa to je van pameti!

Da li je to klasičan primer položaja žena u Srbiji?

- Jeste. Knjiga "Igra sudbine", koja je napisana o mojoj ćerki, govori o tome koliko je žena u našoj zemlji omalovažena. Muškarac je frajer ako menja žene, a mi smo... Bolje da ne kažem šta.

Da se vratimo na "Zadrugu 2". Da li je Marko Lunina uteha? Kada je ušla u rijaliti, ona je i dalje volela Slobu Radanovića.

- Luna je i sama rekla da je Sloba bio njena najveća ljubav i da će verovatno tako i ostati. Obično su te fatalne ljubavi najbolnije i najduže se pamte. E sad, moj prvi muškarac je poginuo na ratištu, ali ja ne mogu da kažem da je on bio moja najveća ljubav, već da je bio poseban. Zato nikada neću izgovoriti da je Marko Lunina uteha, jer nemam prava na to. Moja ćerka nije tip devojke koja se lako upušta u vezu, iako kruže suprotne priče o njoj. Ona se teško prepušta. Ni Marku se nije skroz prepustila i to je sasvim u redu. Dobro je ako ju je prethodno iskustvo dovelo do toga da nešto nauči. Markova i Lunina priča je čistija nego kada je bila sa Slobom, jer nema repova i ništa tu nije zabranjeno...

A da li Miljkovića vidiš kao budućeg zeta?

- Ni meni moja majka nije određivala sa kim ću biti, pa ne bih ni ja to radila. A i jednom sam se opekla.

Ti ga trenutno ne vidiš kao zeta, a njegova majka već planira da sredi kuću za svog sina i Lunu..

- Ja bih podržala svaki Lunin izbor, ali ne mogu da kažem da bih volela da mi Marko bude zet, zato što nisam čula to iz njenih usta.

Da li ti se Marko uopšte dopada?

- Njega, igrom slučaja, znam duže nego Luna. Volim što ima stav i drži se njega. Stabilan je, smiren i ima životno iskustvo. Pun pogodak je što je moja ćerka u rijalitiju izabrala muškarca koji se ponaša prema njoj kao pravi muškarac.

A Sloba se nije pokazao kao pravi muškarac?

- Ne želim da se vraćam na "Zadrugu 1", ali je činjenica da su Lunu samleli, a Slobi aplaudirali, a imao je repove za razliku od moje ćerke. To pranje je za mene sve samo ne potezi jednog muškarca.