Spisateljica Vedrana Rudan danas je izgubila bitku sa opakom bolešću u 77. godini, a poslednje dane borbe provela je u teškim mukama.
U svojim kolumnama uvek je otvoreno pisala kroz šta prolazi tokom borbe sa kancerom, a u jednoj od poslednjih objava opisala je kako izgledaju njeni trenuci u porodičnom domu.
Kolumnu koju je Vedrana Rudan objavila na svom blogu rudan.info prenosimo u celosti:
- Danas sam uz pomoć muža bila u gradu. Osetila sam da će moje noge to izdržati. Taksi nas je dovezao do vrata Neurotha. Prelomila sam. Ipak sam uzela slušni aparat jer mi je život u buretu postao nepodnošljiv. Što to govori onaj ko u mom pravcu otvara usta?
Čudan život živim ja koja već dve i po godine molim smrt. Ovih mi je dana, držala sam to besmislenim, muž, dok sam bila u bolnici kupio specijalni krevet i stolicu koju znalci nazivaju "princezom
Život mi se odvija u delu dnevnog boravka. Ne hodam, imam kolica, ruke mi se tresu, u ustima mi cvetaju afte, od čega, danas ko zna nakon koliko vremena čujem, vid mi je zamućen.
Ne zanimaju me ratovi, mirovi, ljudi. Kratak mi je dah, izbegavam izgovarati duge rečenice i glumim kako me ne zanima šta kažu doktori. A hvatam se za svaki njihov pogled i pokušavam verovati u osmehe.
I ti ljudi, nepoznati ljudi s kojima se srećem u hodnicima bolnice, svako u svojim kolicima, govore mi isto: "Drago nam je da ste s nama. Kakva takva." Ja im onda objašnjavam da želim smrt i pokušavam da ne plačem.
Pa se pitam, kad sam sama, želiš li umreti ili ti je ipak svaki susret, svaki pozdrav prodavačice krompira koja zna da je njen kupac tvoj sin znak da te neko voli i da možda zato…
Ovo ponavljam jer mi ne ide u glavu. Nikad nisam mislila da će mi moje bebe jednom biti nosači sreće u starosti. Da ću s jednim muškarcem provesti četrdeset godina i da će mi biti medicinski brat.
Objašnjavam mu da želim smrt i konačno mir pa ipak danas imam aparatić u uhu?
"Da bi neko garantuje da ću biti zdrava kao nekad..."
"Uživaj u životu, ja umirem ali ti moraš znati koliko je život lep. Lep!"
Da mi netko garantuje da ću još jednom bar tri dana biti zdrava kao nekad… Jebi ga.
Stara sam i bojim se onoga što me čeka. Da mi je neko rekao da život postoji i u dvanaest kvadrata i da te može usrećiti pozdrav nepoznate prodavačice krompira i pohvale Nives koja ti lomi noge na terapiji da bi mogla ustati iz kreveta…
Niko mi ništa nije rekao. Juče sam bila kod frizera. U mene je gledalo čudno biće. Kortići? Smrt? Jedva sam savladala tri koraka do izlaznih vrata. Ali ipak oprane kose.
"Da sam znala život bi mi bio radost i smeh"
Radujete li se životu? Znate li kakav bi mogao biti? Da sam ja znala moj bi život bio i radost i smeh i opušteno vrištanje u moru i kad je mladost bila iza mene. Nisam znala. Mislila sam da se moja sreća krije od mene i čeka me tamo daleko.
Danas, sada, ovoga trena kad sam sigurna da bez pomoći neću sići sa kreveta, a onda to znači... Radujem se aparatiću u uhu- poručila je Rudan.
Komentari (0)