Iza osmeha kojim je godinama osvajala publiku, voditeljka Suzana Mančić krije bolnu životnu priču.

Pre nego što je dobila ćerke Teodoru i Nataliju, prošla je kroz tešku i iscrpljujuću borbu za potomstvo, tokom koje je izgubila tri bebe.

Najveću životnu traumu opisala je u svojoj knjizi, prisećajući se agonije kroz koju je prolazila dok je pokušavala da postane majka.

Kako su joj lekari tada govorili, u sve tri trudnoće nosila je dečake, ali ni danas nije sigurna koliko je to bilo tačno.

- Jaka sam žena i sve što mi se dešavalo prihvatala sam kao nužnost. Uporno sam išla prema svom cilju da jednog dana dobijem dete, a to se nije desilo sve do trenutka kada sam shvatila da moram da se smirim, da napravim raspored u životu, odgodim sve obaveze i legnem u krevet kako bih pazila na trudnoću. To je za mene bilo nešto nepojmljivo, da ja, koja sam oduvek bila zdrava mlada žena, bez ikakvih tegoba, izgubim bebu prvi, pa drugi, a onda i treći put - ispričala je svojevremeno Suzana.

Osim toga, priznala je da je dugo želela da rodi sina, toliko da je već unapred pripremila tradicionalna imena.

- Iako su mi doktori svaki put rekli da sam nosila dečaka, ne mogu sto posto da verujem u to da su sve bili sinovi, jer je u našoj tradiciji da želimo da rađamo mušku decu. Mislim da možda takvim odgovorom teže da vas stimulišu da nastavite sa pokušajima. Ali, ja sam želela da imam sina Aleksandra, po mom ocu, i sina Stojana. Uvek sam volela ta stara, arhaična imena. Nisam poznavala nijednog Stojana, ali sam svaki dan išla u školu Ulicom Stojana Novakovića i nekako mi je to ime uvek zvučalo čvrsto, stameno - objasnila je Mančiećva.

- Na prvom ultrazvuku sa Teodorom, bila sam ubeđena da ponovo nosim dečaka. Kada mi je lekar saopštio da je devojčica, rekla sam da je to nemoguće i zaplakala kao poslednja seljanka. Ali, tolika moja želja za muškim detetom nastala je iz vrlo sebičnog razloga. Jedinica sam i u životu sam morala da budem i muškarac i žena, da se sama izborim protiv svih zabrana, roditeljskih, školskih, društvenih, čaršijskih. Morala sam sama da obezbedim i zaštitu i opravdanje, sve ono što sam idealizovala da bih bila u ulozi starijeg brata kojeg nikada nisam imala. Želela sam da ga moja ćerka ima - nastavila je priču Suzana. 

U daljem razgovoru, opisala je najteže trenutke u životu, a najveći šok usledio je tokom boravka u Johanesburgu, u Južnoafričkoj Republici.

- Prvu bebu izgubila sam odmah na početku, u trećem mesecu trudnoće. Tada se ispostavilo da imam dvorogu matericu, kao mnoge žene, koja je preduslov za probleme i prekid trudnoće. Kada sam zatrudnela drugi put, u drugom mesecu doživela sam komplikacije i doktor je izvršio kiretažu, posle čega sam dobila jake medikamente. Oporavila sam se i ubrzo sa Biljanom Jeftić i Aleksandrom Ilićem otišla na muzički festival u Južnoafričku Republiku. Treće večeri boravka u Johanesburgu probudila sam se u lokvi krvi. Taj strah i tu bespomoćnost ne mogu da opišem. Uhvatila me je panika hoću li umreti, pitala sam se šta da radim, nisam znala ko je u kojoj sobi u hotelu u kojem su radili Filipinci, čiji je engleski bio izuzetno loš. To je bila agonija. Međutim, u svoj toj nesreći imala sam i sreće, jer mi se prethodnog dana javila mamina prijateljica koja je sa mužem živela u tom gradu. Odveli su me u jevrejsku ginekološku kliniku, gde mi je doktor uradio ultrazvuk i pitao me da li su mi prekinuli trudnoću. Rekla sam da jesu, a on me je pitao gde sam to uradila. Rekla sam: 'U Evropi', na šta me je ponovo pitao: 'Ali gde?' Odgovorila sam: 'U bolnici'. Tada je okrenuo ekran prema meni i pokazao intaktni plod. Odskočila sam od stola, suze su mi išle i od straha i od sreće, a najviše od neverice zbog svega što je prethodilo. Shvatila sam da sam imala blizanačku trudnoću i da je drugi plod preživeo kiretažu - ispričala je voditeljka. 

- Nažalost, dete sam izgubila u četvrtom mesecu u Beogradu, u strašnim bolovima i mukama. Fizički mi je to bilo najbolnije iskustvo u životu. Taj put od kuće na Bežanijskoj kosi do Gradske bolnice na Zvezdari trajao je duže nego ijedan. Mislila sam da ću umreti. Poslednju bebu izgubila sam u šestom mesecu trudnoće. Tada sam se zapravo i porodila, mada mi je lekarka odmah posle porođaja rekla: 'Nemojte se nadati'. Dete nije preživelo, nije imalo dovoljno razvijena pluća. Najstrašnije je bilo kada su mi doneli da potpišem umrlicu. To je bilo surovo - govorila je Suzana Mančić. 

BONUS VIDEO: