Svi smo mislili da je proglasio naslednika, a on je zapravo pokrenuo proces doživotne vladavine Rusijom

Nakon pune dve decenije vladanja Rusijom, upravo je započeo formalni proces za doživotni ostanak na vlasti.

Rusija kreće u ustavne promene: oslabiće se pozicija predsednika, vremenski ograničenog na dva uzastopna mandata, a ojačati mesto premijera te osnažiti uloga šefa Državnog saveta, vanustavnog tela koje je dosad savetovalo predsednika. Iako to nije najavio, prilično je jasno da će se Putin smestiti na poziciju premijera ili šefa Državnog saveta; inače bi mu 2024. istekao četvrti mandat predsednika.

Čim je u govoru o stanju nacije izneo nacrt ustavnih promena, Putin je rešio i nedoumice oko eventualnih nasledničkih ambicija Dmitrija Medvedeva, bivšeg predsednika i aktuelnog premijera. Medvedev je prisiljen da podnese ostavku, skupa sa celom svojom vladom. Za novog premijera Putin je predložio šefa federalne poreske službe Mihaila Mišustina, sivog birokratu za kojega je retko ko čuo i u Rusiji. Putin je laktom razgrnuo ceo sto; sad je sve spremno za idući čin njegove autokratske vladavine, piše u svojoj analizi Telegram.hr.

 

Doživotan ostanak na vlasti

Nikoga ko posmatra Rusiju neće iznenaditi da Putin planira ostati na vlasti doživotno. Ali, sam potez – jučerašnji niz odluka – zatekli su mnoge u Rusiji i u svetu.

Putin je u Kremlju još od 1999. godine, ali dosad nije smatrao potrebnom promenu ustava koja bi mu omogućila da tamo ostane do smrti. Zapravo, jednom se već narugao ruskom ustavu i u komičnom ringišpilu vlasti zamenio mesta s Medvedevom, piše "Telegram.hr".

Dosadašnji ustav ograničava predsednika na “dva uzastopna mandata” – ali ne kaže koliko takvih “uzastopnih mandata” može biti – pa je Putin 2008. postao premijer, a Medvedev predsednik. Četiri godine kasnije, vratili su se na početne pozicije, s tim da si je Putin dao da se produži trajanje mandata na šest godina; 2018. je izabran u četvrti mandat predsednika, koji bi završio 2024.

Novi ruski car

Pitanje “nasleđivanja” – bolje rečeno neizvesnost oko načina na koji će Putin osigurati kontinuitet svoje lične vlasti – obeležje je ruskog političkog sistema poslednje dve decenije. Izmene ustava koje je pokrenuo naslućuju smer kojim će u Rusiji tajno učvrstiti svoju autokratsku vlast.

Ovakva ustavna reforma nije bila Putinov prvi izbor. Odlučio se na nju tek nakon što mu je propao pokušaj da se ustoliči na mesto novog “ruskog cara”, odnosno predsednika Unije Rusije i Belorusije. Putinova inicijativa je krajem prošle godine počela ozbiljno da se sprovodi u delo, ali je niz razgovora s Aleksandrom Lukašenkom o ujedinjenju dve države propao jer Lukašenko očito nije hteo da bude degradiran na nivo guvernera jedne od ruskih oblasti.

 

Ucena Belorusije

Moskva i dalje vrši pritisak na Minsk – nova godina počela je ucenom o obustavi ruskog gasa – ali je Putin očito zaključio da novo proširenje ruskih granica prema zapadu neće ići glatko, pa neće biti ni nužne promene ustava zbog novog državnog okvira u kojem bi se Rusija našla.

Ali demonstranti u Minsku, koji se već nedeljama okupljaju vičući da “Belorusi nisu Rusi” ne bi još trebalo da budu mirni – proširenje ruske “sfere uticaja” u Evropi trajni je cilj autokrata u Kremlju, koji se nikad nije pomirio s istorijskim porazom Sovjetskog Saveza i gubitkom lagera u kojem su se ruski vojnici slobodno kretali po srcu Srednje Evrope.

Propast Sovjetskog Saveza najveća je geopolitička tragedija 20. veka, izjavio je svojevremeno Putin i uradio sve što je mogao da uticaj Rusije gurne što je zapadnije moguće. Okupiravši Krim i stavivši pod kontrolu istok Ukrajine, sad se bavi Belorusijom – zemljom bez drugih saveznika, koja nije članica čak ni Saveta Evrope (zapravo, jedina je država u Evropi koja nije u tom telu), pa nema nikoga ko bi je zaštitio od Putinovog pritiska da je podčini svojim interesima.

Ali, kako navodi analitičar, ne treba otpisati ni kreativnost Putinovih ustavotvoraca, koji teoretski mogu šefu Državnog saveta dati vodeću ulogu u spoljnoj politici.