Predsednik SAD prodaje Mesec

Komercijalna upotreba 

Kad je astronaut Nil Armstrong sleteo na Mesec 1969, to je viđeno kao idealistični skok u svemir – "džinovski korak za čovečanstvo".

Ranije ovog meseca, trgovac nekretninama koji je, uprkos maloj verovatnoći, postao predsednik, izjavio je da vidi Mesec daleko manje uzvišenim, piše David Bolier, direktor programa Transformacija zajedničkih dobara u Centru za novu ekonomiju Schumacher.

Tramp je potpisao izvršnu uredbu kojom je odobrio privatnu, komercijalnu upotrebu Meseca i drugih "resursa van Zemlje", kao što su Mars i meteori. Nebeska tela sada se posmatraju kao nezadužena sredstva koja će doneti profit.

Ako sve to zvuči kao film "2001: Odiseja u svemiru", kazao je Ross s evidentnim ponosom, pa ta vizija "postaje sve bliža stvarnosti, brže nego što ste mislili da je to moguće".

Pa ipak, postavlja se osnovno pitanje: ko uopšte poseduje Mesec?

Ekonomisti i političari navikli su da o svemiru, okeanima, atmosferi, znanju o genetici i drugim planetarnim sistemima govore kao o "globalnim dobrima". Time se sugeriše da ove stvari pripadaju svima i trebalo bi njima upravljati za kolektivno dobro. Zapravo su nacije osmislile niz ugovora koji nastoje kreirati zajedničko upravljanje kako bi se očuvali i zaštitili različiti prirodni sistemi.

S uverenjem da bi Antarktik trebao ostati neposedovan i nemilitarizovan, sedam država s verodostojnim teritorijalnim pravima na ovaj kontinent ratifikovalo je sporazum 1959. da tamo uspostave naučno istraživačko dobro.

Slično tome, kako je svemir postao nova granica, više od 100 država, uključujući SAD, ratifikovalo je Sporazum o spoljnom svemiru 1967. kako bi osigurale da će istraživanje svemira biti za dobrobit čovečanstva.

Imperijalističke navike, međutim, teško umiru. Kako pokazuje Trampova izvršna uredba, uprkos sporazumima, nacionalne države u praksi retko tretiraju "globalna dobra" kao takva. Češće, na zahtev industrije, nacionalne vlade vide "globalna dobra" kao besplatne resurse za grabljenje svega što im je dostupno.