Rim ruši Makrona u Parizu, otvorena podrška "Žutim prslucima", padaju nikad teže UVREDE NA RAČUN FRANCUSKE!

Italija i Francuska su već neko vreme u sukobu oko pitanja migracija, ali i drugih pitanja kao što su protesti. Odnosi su se naglo srozali nakon što je Francuska počela da kritikuje Italiju zbog nedozvoljavanja brodovima s migrantima da pristanu u njihove luke. Italija je ipak uzvratila optuživši Francusku da ne želi da prihvati te iste migrante oko kojih navodno toliko brine.

Francusku je žestoko kritikovao i desničarski italijanski ministar unutrašnjih poslova Mateo Salvini, ističući kako Francuska daje zaklon "većem broju terorista koji su ubijali po Italiji".

Dalje, Luiđi di Maio, koji je takođe lider Pokreta 5 zvezdica (M5S), otvoreno podržava francuske proteste iz pokreta "Gilets jaunes" (Žuti prsluci) pozivajući ih da "ne odustanu", nudeći im čak i "pomoć ako im zatreba".

U isto vreme iz UN-a poručuju kako se strahuje da se u poslednja dva incidenta na Mediteranu utopilo najmanje 170 migranata - pritom se sugeriše kako je Italija direktno odgovorna jer su brodovi morali da se vrate natrag nakon što im nije dozvoljeno da pristanu u italijanske luke.

Ali, ako se pitaju italijanske vlasti, za ovakve tragedije glavni krivac je zapravo Francuska. U svom govoru pre dva dana Luiđi di Maio je poručio: "EU treba da uvede sankcije protiv Francuske i svih drugih zemalja poput Francuske koje osiromašuju Afriku i time teraju njeno stanovništvo na emigraciju - Afrikancima je mesto u Africi, a ne na dnu Mediterana".

"Ako ljudi danas odlaze onda je to zbog evropskih zemalja, pre svega Francuske, koje nikada nisu prestale sa kolonizacijom desetak afričkih država", rekao je. "Da nema Afrike Francuska bi bila 15. svetska ekonomija, a ne među prvih šest kao što je sada", poručio je.

Nije dugo trebalo čekati na oštru reakciju francuskih vlasti - već u ponedeljak ujutro italijanska ambasadorka u Parizu, Tereza Kastaldo, pozvana je na obaveštajni razgovor.

Francuski diplomatski izvori navode kako je Pariz šokiran "neprijateljskim izjavama bez povoda imajući u vidu partnerstvo Italije i Francuske unutar Evropske unije". Ali, Luiđi di Maio (koji je ujedno i ministar ekonomije i rada) očigledno ne misli tako te je tokom jučerašnjeg dana nastavio u sličnom stilu kao i dan ranije - poručio je kako Francuska manipuliše ekonomijama francuskih država koje koriste CFA franak kao valutu (reč je o valuti koja datira iz kolonijalnog perioda, a iza koje stoji francuski trezor).

- Francuska je jedna od onih zemalja koje štampanjem novca za 14 afričkih država sprečavaju razvoj njihovih ekonomija i doprinose tome da ljudi odatle beže da bi umirali na moru ili završavali na našim obalama - poručio je Di Maio. "Ako Evropa želi biti hrabra mora se suočiti s pitanjem dekolonizacije Afrike", rekao je.

Francuska, očekivano, ima sasvim drugačije stavove - tvrde kako je CFA franak garancija finansijske stabilnosti.

CFA franak danas je valuta u dve afričke zone: 8 zemalja koje sačinjavaju Zapadnoafričku ekonomsku i monetarnu uniju (Benin, Burkina Faso, Obala Slonovače, Gvineja Bisao, Mali, Niger, Senegal, i Togo), i šest zemalja u sklopu Centralnoafričke ekonomske i monetarne zajednice (Gabon, Kamerun, Srednjeafrička Republika, Čad, Republika Kongo i Ekvatorijalna Gvineja).

CFA franak počeo je da se koristiti 1945. i bio je tada vezan uz francuski franak. Od 1999. valuta je vezana uz evro i danas 1 euro iznosi oko 656 CFA franaka.

Mnogi smatraju kako ova valuta jeste ostavština kolonijalizma koju bi trebalo ukinuti, ali ovo je prvi puta da imamo Vladu jedne snažne evropske zemlje koja otvoreno proziva Francusku zbog toga.

Francuska središnja banka garantuje za CFA franak, ali ovih 14 zemalja koje ga koriste moraju da polovinu svojih rezervi u stranim valutama drže u riznici Francuske.

Istaknuti autor i ekonomski analitičar iz Senegala, Ndongo Samba Sila, argumentuje kako je CFA franak glavno sredstvo "francuskog monetarnog imperijalizma u Africi".

- To je kolonijalna valuta, stvorena dekretom Šarla de Gola, napravljena s ciljem ekonomske integracije francuskih kolonija kako bi se kontrolisali resursi tih zemalja, njihova ekonomska struktura i politički sistemi - navodi Sila.

On tvrdi, a nije jedini, kako su ove zemlje, spomenutih 14, u najgorem položaju na prostoru Afrike. Sila smatra kako CFA franak snažno koči industrijalizaciju ovih zemalja i transformaciju ekonomije, dok okolne zemlje doživljavaju brži razvoj.

- Ukratko, francuska zona je sinonim za siromaštvo - navodi. Takođe ističe kako bivstvovanje u "francuskoj zoni" direktno guši demokratiju - "Francuska se nikada nije libila da smeni vladare koji su pokušali da izađu iz njihovog sistema. Većina ih je uklonjena iz kancelarija ili su ubijeni, a na njihovo mesto dovode se ljudi koji će biti maksimalno lojalni", rekao je.

Bilo je govora da će zemlje zapadne Afrike (ECOWAS) još 2015. godine zameniti CFA franak s novom zajedničkom valutom, koja bi bila slobodna od francuskog uticaja. Ali, to se nije dogodilo - sada se kao novi datum spominje 2020. godina, ali ni to nije sigurno. Ipak, ima i onih koji strahuju da bi ukidanje CFA franka dovelo do ekonomske nestabilnosti, ali isti se sve češće "tiho" nazivaju francuskim lojalistima.

Širom "francuske zone" ispod površine tinja jedan nemir, nezadovoljstvo koje biva usmereno upravo protiv omražene valute. Stoga ne čudi da u ovom sukobu ideja novi francuski rival, Italija, cilja upravo na tu temu. Nove italijanske vlasti poprilično otvoreno guraju anti-francusku retoriku Africi nastojeći time da dodatno potpale već postojeća nezadovoljstva u "neo-kolonijama".

Ovo je ujedno i direktan primer kako suprotni politički stavovi počinju da prelaze okvire "EU partnerstva" i dovode jednu moćnu članicu u sukob s drugom još moćnijom. Trenutne vlasti u Rimu i Parizu možda su i najudaljenije u celoj evropskoj političkoj "mreži". Francuski predsednik Emanuel Makron, što on i sam voli da ističe, možda je i poslednji veliki lider liberalne pro-tržišne ideje (naročito sada kada je Merkel počela da tone u drugi plan) - on je danas sinonim za pro-imigrantsku politiku, pro-EU politiku (iako u isto vreme gleda da osigura najviše za svoje), pa čak i tipično liberalnu vojnu agresivnost u vidu "izvoza demokratije" (odmah nakon objave da se američka vojska povlači iz Sirije je izjavio kako francuska vojska to neće učiniti). S druge strane imamo Rim - aktualnu italijansku Vladu koja je pomalo čudna simbioza anti-establišment pokreta M5S i desničarske Severne lige: populističko nacionalistički koktel koji, iako mnogima nije po volji, predstavlja nešto relativno "novo" na EU sceni.

Njihov sukob s Makronom ne iznenađuje, Makron je glavni politički "neprijatelj", kočnica koja nastoji da zaustavi da taj novi kurs koji trenutno vlada u Italiji zavlada i u Francuskoj. Skoro sve što danas zastupaju M5S i Severna liga može se pronaći među proglasima francuskog Nacionalnog fronta (odnosno "pokreta" kako se danas zove) koji vodi Marin le Pen.

Rim želi "smenu režima" u Parizu, kako bi njihova vizija Evrope prevladala, a time, ironično, možda i sama udružena Evropa, ali drugačija Evropa.

Ovo su zanimljiva vremena - već neko vreme Zapad teoretiše o "uplitanju" Rusije, ali ovde se nema šta teoretisati: Rim se direktno upliće u unutrašnja pitanja Francuske, doslovno se bodre Gilets jaunes da "krenu dalje"!

To ipak pokazuje koliko je ulog ovog puta velik, ogroman - previranja i napetosti pretvaraju se u bitku za Evropu, uskoro možda Evropu u kojoj deo kolektiva nije London, a to će onda biti politički surov sraz između glavnih centara, primarno između Pariza, Rima, Brisela i Berlina.