Otac siluje ćerku (12), a država je natera da rodi njegovo dete! Kako se zabranom abortusa ukida pravo na život?

Nedavno je u američkoj državi Alabami usvojen zakon prema kojem ginekolog koji izvrši abortus može da dobije devedesetdevet godina robije. Abortus je zabranjen čak i u slučajevima silovanja i incesta. Prema tome, devojčica od 12 godina koju je otac seksualno zlostavljao primorana je da rodi dete začeto na tako monstruozan način.

O posledicama koje iznošenje trudnoće u tim godinama može da ima na fizičko I mentalno zdravlje deteta suvišno je i govoriti. Kao da pretrpljeno nasilje I trauma nisu dovoljni, već je plod koji raste u njenoj utrobi svakim udarcem podseća na stravične trenutke. Dok ga gleda kako raste, u njemu će videti lik svog zlostavljača. Oduzeto joj je pravo na detinjstvo, ukinuto joj je pravo na život. Sa 12 godina je majka. Majka ploda incesta i silovanja.

Svakome ko ima u sebi trunku humanosti, od ove pomisli će se “okrenuti želudac”. Pitanje koje se nameće je: ko su ljudi koji su glasali za ovaj, u najblažem smislu rečeno, rigorozan zakon?

Odgovor je sledeći – 25 belih muškaraca iz Republikanske stranke doneli su odluku o tome šta žene i devojčice smeju, a šta ne da rade sa svojim telom i time decenijama unazadili borbu za ljudska prava u ovoj državi.

Zašto je abortus civilizacijsko ljudsko pravo?

Protivnici prava na abortus kao glavni argument u svoju korist ističu kako je plod u ženinoj materici od začeća “dete”, pa je shodno tome abortus “ubistvo”. Ali, šta kaže nauka?

Embrion ili zametak je višećelijski diploidni eukariot u najranijem stadijmu razvoja, od prve deobe ćelija do rođenja, izleganja ili klijanja. Kod ljudi se naziva embrionom od trenutka oplodnje do kraja osme nedelje trudnoće, nakon čega se naziva fetus.

Dakle, embrion nije beba, fetus nije dete. Nije u pitanju živo biće sa svojim strahovima, mislima i osećanjima, sposobno za život van drugog živog bića, odnosno van ženinog tela. Zbog toga odluka o prekidu trudnoće mora da bude isključivo njena odluka, doneta bez pritisaka i pravila nametnutih od države, crkve, partnera ili okoline.

Niko nema prava da preispituje njene razloge. Možda već ima dvoje dece i ne želi treće, možda nema uslova da ga odgaja, možda je silovana, možda ju je partner ostavio, a možda jednostavno ne želi da bude majka.

Naravno da se feministkinje i aktivisti za ljudska prava ne zalažu za legalizaciju pobačaja u sedmom ili osmom mesecu trudnoće, kada je fetus sposoban za život van materice. U Srbiji, koja ima jedan od najliberalnijih zakona o pobačaju u Evropi, abortus je legalan do 10. nedelje trudnoće, a posle tog perioda se formira komisija koju čine dva lekara i socijalni radnik.

Zakon kaže da pobačaj posle tog perioda može da se izvede u slučajevima medicinskih komplikacija koje mogu da ozbiljno ugroze zdravlje i život žene, genetskih problema za plod, oboljenja majke, potom trudnoća uzrokovana silovanjem ili obljubom nad nemoćnom ili maloletnom osobom, zloupotrebom službenog položaja i incestom, kao i lošim materijalnim stanjem.

Dok su se žene širom Zapadne Evrope borile da dobiju pravo na pobačaj, legalizacija abortusa u tadašnjoj Jugoslaviji otpočela je 50-ih godina prošlog veka. Završena je 1974. kada je ovo pravo i zvanično upisano u tadašnji ustav. Srbija je tako postala jedna od tri zemlje na svetu koja je ovo reproduktivno pravo imala zapisano u federativnom ustavu.

Zabranom abortusa se zabranjuje bezbedan abortus

U Srbiji se godišnje rodi oko 65.000 beba, a statistika pokazuje da na jednu trudnoću dođu dva abortusa. Suprotno popularnom mišljenju da to čine uglavnom tinejdžerke ili devojke u ranim dvadesetim godinama, najčešće abortiraju sredovečne udate žene koje već imaju decu.

Ova statistika je svakako poražavajuća, i kao društvo treba više da radimo na prevenciji, jer svaki abortus nosi potencijalni rizik po zdravlje žene. Potrebno je edukovati ne samo mlade, već sve reproduktivno sposobne žene i muškarce kako da se zaštite od neželjene trudnoće.

Ipak, nijedno kontraceptivno sredstvo nije 100 odsto pouzdano, tako da će neželjenih trudnoća uvek biti. Važno je da budemo svesni činjenice da se zabranom abortusa ne sanira problem, već se pravi još veći: žene će odlaziti u inostranstvo da izvrše pobačaj, prekidaće trudnoću u sumnjivim ordinacijama, kod lekara koji nisu specijalizovani za to ili pribegavati nekim od metoda koje su koristile naše prababe (“čišćenje travama”, kupanje u vreloj vodi, teške vežbe, kiretaža iglama za pletenje).

Pobačaja će uvek biti. Zabranom abortusa se samo zabranjuje legalan abortus. Nadamo se da žene u Srbiji nikada neće doživeti sudbinu Amerikanki i da nećemo morati da vodimo bitke koje su naše bake odavno dobile.